Dva carstva : roman

26 БРАНИСЛАВ ЋОСИЋ

је то у вези једно са другим. Хајде, до виђења. Доста се говорило. — Он крете према вратима и онда, са руком на кваци, он се окрете још једном према Срби: — Радује ме што видим да симнтио свему томе мислио, врло ме радује, јер то је главно, најглавније. Откриће долази после, ненадно, само од себе, када му се најмање надаш. Али постоји једна ствар: то што будеш пронашао важиће само за тебе и ни за кога другог. Ако покушаш да саопштиш другима, као ово сада ја теби, доживећеш то разочарење да ти од целог твог великог решења не остане ништа; једва мало праха на прстима. Треба бити мудрац и умети чувати само за себе своје откриће. Јер, постоји још једна ствар: само онај пут вреди који смо ми сами нашли. Доста. Још само ово: ја сам се бојао да ћеш сасвим личити на њу. Де, де... не мршти се. — и професор као кривац скоро истрча из собе.

— Чудна младеж, — мислио је зауставивши се пред вратима, — дане проводи по кафанама и дансинзима, на Университету не раде ништа, главу ломи по тим њиховим утакмицама... а овамо мисли... мисли... као ја, као сви паметни људи.

М

Страхујући да не дође и сувише рано, Срба замало што не задоцни сасвим. Он ускочи у малу лађу у последњем тренутку, уз опште весеље и ларму. Друштво је било велико, многобројно, и унапред спремно на лудости, на мале слободе, налазећи се већ у оном раздражљивом расположењу у које упадају сви варошани чим се нађу у природи и ван градских зидова; у пролеће нарочито. Цела лађица није могла да понесе на себи више од тридесетак излетника, а како сем овог друштва коме је припадао није било других скупова, већ осамљене господе или заљубљених парова поред једне мале групе сељака, то се ти јадници, узнемирени, повукоше пред слободом кретања, веселошћу и гласним разговорима ове бучне гомиле,