Dva carstva : roman

28 БРАНИСЛАВ "ЋОСИЋ

трашњост, испуњавао га једним лепим и племенитим осећањем, једном врстом благог хумора, осветљеног свежим пролетњим сунцем. Одсјаји воде, несташни, живи и нестални, прелетали су по ободу њеног шешира и нагнутог лица. Ја говорим! — дивио се сам себи Срба, после сваке изговорене речи, — ја говорим, и срце ми не лупа. Али шта ме одушевљава то на њој, шта ме је јуче толико узбудилог У том тренутку она подиже на њега очи и један дуг поглед би измењен. Када јој се учини да је тај поглед дуго трајао, да би могао бити тумачен, она се нагло зарумени и полако обори очи. Како су јој дуге трепавице! — закључи за себе Срба не примећујући да је у том погледу, пуном покорности, чежње, мисли и туге, објашњење целог његовог немира. Те трепавице биле су све што је он у том часу могао видети од њене лепоте. Уосталом, што ју је дуже гледао то је све више осећао да Радмила није лепа. Она је скоро ружна! — узвикну он најзад у себи. — Црте су јој неправилне, очи и сувише велике и кротке, нос мали и смешан. Али све то није могло да му умањи прво осећање, осећање блаженства, среће, потпуности, бескрајности. |

Лађа, пошто прође Небојшу кулу, окрену наједном према врбама. Огромна маса воде, пуна откинутог грања, ваљала се свечано по свему томе пространству, покореном у једној бурној ноћи и сада држаном под тим мутним и жућкастим таласима. На крову завлада необично весеље када лађа пређе изнад места где је био насип и заплови чистином коју је ивичило тек озеленело дрвеће. Вода је у том крају била мирна, скоро непокретна, дрвеће је било опкољено жбуњем од кога су вирили само распупели врхови, мирисала је сенка, свеж лист, влага, свуда унаоколо „кроз честар, докле је око могло допрети, блистала се површина воде, наборана овде-онде током, или спалом граном чије је лишће и гранчице додирују; било је, сем тога, крикова дивљих пловки, шљука. једног пригу-