Dva carstva : roman

ДВА ЦАРСТВА 27

остављајући тако овима цео задњи део крова. Пре него што се лађа добро и удаљила од обале, места беху подељена.

| Окупљен оном немогућом идејом да неће моћи препознати Радмилу, Срба би запањен једним другим открићем, опазивши је у једној групи, профилом окренуту к њему: не само што ју је одмах познао (та ко и не би!) него му се чак, шта више, њен лик учини толико и тако познат, као да то није само други пут што је види у своме животу, него да је то стоти, хиљадити пут што се налази у присуству њеног светлог профила. И та лагана, једва оцртана линија округле браде, и тај зарез уста, са крајевима мало завијеним нагоре, са нечим крвним, чулним у лако испупченој доњој усници, и тај неодлучни нос, и то велико сиво око, сувише велико за то мало лице, и тај прамен косе на слепом оку, лак као дах, топал и румен од сунца, и та поза, тако мекана, тако тиха, над водом која се таласа, све је то било познато до ситница Срби. Када ју је видео, када је то имао времена да је проматра овако део по део, и да ужива у једном осећању бескрајне нежности» Та колико јутрос, он није могао да јој се сети лика, још јутрос, цела њена прилика била је неухватљива, магловита, бежећа. А сада стоји пред њом, и сваки детаљ њене личности који открије, познат му је, интиман, драг, давно знан, давно љубљен у сновима, давно мажен у топле летње вечери, давно вољен... Немогуће... — мислио је Срба, — ја сам је тек јуче упознао. Ја чак не знам ни ко је она, ни одакле долази, ни куда иде...

Радмила га примети и осмехну му се. Он јој приђе. Док је био далеко чинило му се да неће моћи уопште проговорити. Али тек што се нађе крај ње, он осети велики мир, нешто тихо и смирено што је лебдело око целог њеног кртог бића, један мир који је полако прелазио са ње на њега, на његове покрете. Тај мир, пун садржине и значаја, полако је споља продирао у његову уну-