Dva carstva : roman

52 БРАНИСЛАВ ЋОСИЋ

није збиља био на том излету. Али, та њега Марија није позвала само што је био позван Срба! Та он више не долази на журеве г-це Јовановић само зато што на њих долази Срба! Та је мисао заустави: место одговора, она спусти главу. Саша је све то могао слутити, пакосник.

У тој полуосветљеној соби, прегрејаној и великој, завлада после Карамарковићевог узвика дубока тишина. Он је седео издигнут горњим делом тела, ослоњен једном руком о ивицу фотеље, гледајући замућеним и скоро веселим погледом Радмилину забуну. А што ју је дуже гледао, тако крту, витку, уплашену, очију сухих и широко отворених руку мало унапред, као да се брани од ударца, Карамарковић је све више улазио у бес, јер сем у речима, он сада налазаше у целом ставу Радмилином доказе својој сумњи. Чувства су се толико гомилала, да он осети да мора што пре изрећи све, одмах, ту, у том часу, јер му касније неће достати даха, снаге, гласа.

— Јесте, знам. И твој ми је рођак сам рекао, данас око три часа, да је отишао са тобом на излет! — то је рекао потмуло, кроз осмех, а затим, учинивши последњи напор, он се издиже из фотеље,и већ скоро без гласа додаде: — Лажљивице!

Али Радмила више није слушала речи. Она га је видела где покушава да се удаљи од стола, не придржавајући се ничега, без штапова, ван себе. И онда, у крајњем страху да не посрне, она полете према њему, што Карамарковић разумеде као признање и, на крају снаге, пре него што Радмила стиже до њега, он клону целом тежином тела натраг у фотељу.

Шта је то у ствари свађаг Неспоразум доведен до крајности нетрпељивошћу у којој се налазе противници. Свађа не лежи често пута у самим чињеницама, ни у њиховој супротности, још мање у разлозима; она је пре свега дух у коме се, под нарочитом светлошћу, откривају најнеочекиванији, потпуно другојачији изгледи ствари. Потре-