Dva carstva : roman

ДВА ЦАРСТВА 58

бно је мало присебности, мало непристрасности, па да се она избегне. Али то је исто тако немогуће као што је немогуће задржати да се између два облака, супротно наелектризована, не роди муња. Затим, човек ће пре пристати да се цело поподне свађа доказујући неком да има право, него допустити то признање пред самим собом за себе сама, макар се у савести оптуживао за лицемерство. Најчешће пак, оба противника до краја остану уверена у исправност свога гледишта, и, ако су уз то још и жустри и тврдоглави, када им у једном часу недостану разлози, они прибегну рукама. И најстрашније се ствари догоде баш у оном тренутку када супарник, надвладан речима или снагом, изгледа побеђен и разоружан: у том страшном часу понижења (на страну да ли брани лажну или праву ствар, он је са њом једно, у питању је он, његов морални уплив, његова личност) у том страшном часу када се човек чини откривен до последњих и најтамнијих покрета душе, обелодањен, угрожену својим најосновнијим правима (а ипак све је то само заблуда, само један изглед ствари усред многих других изгледа!) он је у стању да дигне руку на себе, на противника, на неког трећег, недужног, који се ту нашао, да изговори какву реч, из пакости, из жеље да оном другом нанесе што већи бол, макар та реч постала у истом часу у рукама тог другог најљуће оружје против њега самог. Човек ће га дати да буде њиме убијен, ако мисли да ће то исто оружје бити смртоносно и за његовог противника. И то је тако тачно, тако човечански, да се са много вероватноће може тврдити да нема жене или човека, који би у даном тренутку другојачије поступио; та црта је тако општа човечанству, као рецимо физичка љубав, или ход на две ноге. Јер ево, и Радмила, на коленима, блага, крај фотеље свога мужа, на његов одсечан покрет руком којом је гура, осети одједном потребу крајње одбране. Зашто ју је доводио у искушење Она, дакле, скочи, нагло зајапурена;