Džuboks magazin

"WHO"

Pred kraj 1964. godine u London«, u kvartu Šeperds Baš, muzicirao je ansambl „High numbers” četiri mladića, iz kraja oko Hajd parka nisu uživali popularnost, osim u svom delu gxada. Početkom prošle godine promenili su ime u „Who” (Hu ko) i izborili se za angažman u poznatom lokalu za tinejdžere „Merkvi”. Dobili su najgori dan ponedeljak, pa ipak

posle dve nedelje sala je uvek bila puna. Svi su se pitali ko su ti mladici. Dolazi angažman na televiziji, u emisiji „Redi, stedi, go”, koja je bila odskocna daska za sve poznate britanske grupe. Prvi bit ~Ne mogu da objasnim” (Can’t explain) postiže uspeh širom sveta. Übrzo za ovim na listi TOP Tventi našla se i kompozicija „Bilo na koji nacin, bilo kako, bilo gde” (Anyway, anyhow, anywhere), u kojoj se ponavIja prvi uspeh, sa izmenjenim tekstom Turneje, TV emisije, intervjui nižu se sve bržim tempom. Medutim, prvi period njihove karijere potpuno je u sen-

ci drugog, koji je počeo pred kraj prošle godine i još traje. Na long-plej ploči „Моја generacija” (My generation), nazvanoj tako po istoimenom hitu, ansambl „Who” se prikazao u sasvim novom svetlu. Ugledajući se na grupu Ajvi Lig u pogledu falseta i slaganja gla-

sova, momci iz Londona stvaraju stilizaciju svog pređašnjeg stila i dobijaju mnogo u kvalitetu interpretiranja. Njihov poslednji snimak „Zamenik” (Substitute) već je tri meseca jedna od najpopularnijih ploča u Velikoj Britaniji. Posebno poglavlje predstavljaju članovi ansambla „Who” kao ličnosti; Rođžer Daltri, pevač bledog lica i sjajne plave kose; Džon Entvisl, bas gitarista, 1 uvek miran, na koncertima nosi sako sašiven od britanske zastave; Pit Taunshend, solo gitarista, izmučenog lica i revolucionarnih ideja; i Keit Mun, bubnjar, koga mnogi smatraju najnervoznijim i najrazdražljivijim engleskim bubnjarem. Ansambl „Who” ne uživa narocite simpatije publike u Velikoj 'Britaniji jer često, neopravdano, s potcenjivanjem govore o svojim kolegama. Njima nije stalo do publiciteta i ne vode računa o svojim obožavaocima, pa im oni često traže autogram „samo zato da bi popunili kolekciju”. Ipak, njihove ploče prodaju se u ogromnim tiražima. Do toga sigurno ne bi dolazilo kad u svom muzlciranju ne bi bill tako specifični i kada ne bi tako uporno nastojali da poboljšaju kvalitet.

I|S P

6