Ekonomist

Разлике се састоје у следећем:

а) Одредба из чл. 18 имала је много шири обим, јер дозвољава ш делимшину и иншегралну измену царинске тарифе, и шо увек, кад се законски пројекат поднесе скупштини. Код un. 218 ro није случај: Влада може завести, повећати..... увозне царине само на поједине предмете, и то не увек, већ само за случај хитне потребе, кад су у питању важни земаљски интереси.

Б) С друге стране пак законско овлашћење из чл. 218 веће је од онога из чл. 18. Измене царинских ставова по чл. 18 изазивају само привремено свој ефекат, — јер доцније кад скупштина буде вотирала законски пројекат, нова царинска тарифа важиће са ретроактивним дејством: пошто се увознидима има повратити сва раније више наплаћена царина у свима случајевима, где скупштина буде такве предлоге одбацила, или буде одобрила царине мање од оних које је Влада предложила. Члан 218 нема о томе ни помена. Царине које је Влада завела одн. повећала имају дефинитивно дејство, и када скуп“ штина буде доцније то питање узела у рад, она ће донети нов закон, који ће заменити владино решење, али без ретро-

активног дејства.

(С обзиром на ове две разлике учињена је, по нашем мишљењу груба погрешка, што је чл. 18 замењен чланом 218, у место тога морао је цео стари чл. 18 остати у снази, а законско овлашћење из чл. 218 имало је доћи — ако се сматрало да је и то потребно — као један засебан члан, који регулише једно ново питање и задовољава једну нову потребу, која може личити на ону прву, али која се од ње врло много разликује.

Изложили смо на име да је законско овлашћење из чл. 18. дошло из чисто фискалних разлога: Влада жели да спречи евентуално изигравање, управо избегавање царинског оптерећења у међувремену од подношења пројекта скупштини па до његова увођења у живот.

Законско овлашћење из чл. 218 може имати сасвим други циљ. Истина је, да Министар Финансија, износећи пред Скупштину финансијски закон, није дао по овом члану никаквих обавештења; али је и без тих обавештења јасно, да је спо-