Ekonomist

ЧЛАНЦИ.

Тенденције модерног права у погледу закљу“ чивања међународних уговора Интересантна је тенденција у новије време да се са међу-

на арод дно-правног гледишта сматра да је за закључење и обаезност једног уговора од важности само момент ратифика-

ције уговора од стране шефа извршне власти (Председника Републике или Краља). То никако не значи да парламент губи ма какво своје право, ако је он по уставу позван да

даје одобрење Његово право да одобри или не одобри остаје у потпуности недирнуто и то баш и претходно, ако то тражи устав, као што је то код нас случај (чл. 794.) Али то има вредности само са гледишта уставног права. Са међународног гледишта је одлучујуће да ли је шеф извршне власти као претставник државе у међународним односима пристао на један уговор.

Ако парламент не одобри један такав уговор, са међународноправног гледишта ће тај уговор важити, али ће за то одговарати шеф извршне власти одн. министри, који су премапотписали ратификацију, за један неуставан акт. Претпоставља се да устав није забранио такво закључивање међународних уговора тиме на пр. што ће важност уговора везати за момент одобрења парламента (као на пр. белгиски и аустриски); или да није изрично одобрио горње решење, у ком случају не постоји никаква дискусија. На име, овде је цела ствар у тумачењу уставних одредаба о закључивању међународних уговора, када оне не улазе и у међународну