Ekonomist

104

нике. Интереси које они имају да бране не налазе аџсолутне противнике у мери, у којој су они правични и рационални.

(Само по себи ово никако јоште не значи да треба извршити национализацију или социализацију. То значи гамо да се о сарадњи радника може говорити само онда, кад је извршена национализацији или социализација "једне индустрије. Али кад је то један неопходан услов онда се може тражити и сама социализација, да би се радници у форми колаборације припремали да узму у своје руке једног дана управљање продуктивним средствима у земљи. С друге стране пак, могло би се сматрати да је социализација могућа само у тој форми, на име у форми привредне, индустриске депентрализације. i

Отуда је разумљиво, ако на пр. у Француској радикал-социалисти се јављају заступницима привредне децентрализације и колаборације радника и потрошача, Тако на пр. то захтева Конгрес радикал. социалистички у Нанту 1919. („Предузећа државна, ако хоћемо да напредују, треба да буду аутономна, да имају свој лични буџет прихода и расхода, тако да велики део барем прихода, служи на побољшање функције и особља“).

И још разумљивије, ако то захтевају синдикалисти (одн. унионисти у Енглеској) или енглески гилдн социалисти, јер је битно у њиховом програму да стављају радничким синдикатима у задатак да се боре, не само за повишење наднице и у опште бољих услова рада, већ за њено укидање, за свој крајњи циљ узимања у своје руке целе привреде, свих производних средстава. Али за остварење овог сво: циља синдикати би морали да се оспособе активном сарадњом у привредном процесу, учешћем у управи предузећа. „Индустриска“ демократија је дакле њима средство за крајњи циљ. На тај начин је од синдикалиста (одн. униониста) и гилден-социалиста напуштена мисао национализације и социализаџије коју би имала да изведе сама држава, мисао која је остала стално саставни део „младих Марксоваца“ (Магх Јипсег) који су мислили да они могу да поставе каосигурно на оспову стварног развитка оно што је њихов учитељ био само назначио. Код напредних и лако олушевљујућих Француза и индивидуалистички настројених Американаца и Енглеза јавила се разумљива и природна реакција против таквог схватања Они су потражили да нађу равнотежу између концентрације привредне (индустриске) која се, по њиховом мишљењу, по нужности остварује све више, н централизације процеса производње с једне стране и воље радника, сваким даном еве јаче и енергичније, да стваралачки суделују у вођењу привреде и постану активан члан у целокупном организму, с друге стране. И поставили су као средство, индустриализацију демократије, и као крајњи циљ аутономне, лабаво везане међусобпо, привредне јединице један социализам групни (Gruppensozialismus), у место државног. То би било заједничко између синдекализма и гилднеоциализма. Али они се разликују у више тачака, Тако на пр. гилднсоциализам је позитивнији према држави. Гилднсоцнализам има, у овом погледу, за главни циљ да одвоји привредпи живот од- државе, па и то не потпуно, јер држава he имити задатак да штити интерссе потрошача, доноси одредбе о минималној надници, о максимуму радног времена и учествује при утврђивању цена кад наступе сукоби између произвођача и потрошача и они се не могу споразумети. Гилденсоциализам, умеренији у више праваца од синдикализма, наглашава