Ekonomist

617

исту артументацију) према 5 451 Гр. Суд. Пост., који нарочито спомиње менице. - -

Друго питање које је било расправљено код Београдског Касационог Суда у 1925. год. јесте питање о судској надлежсноста за парнипе, које потичу па грађевински уговора. Наш закон (5 17 Зак. о Устр. Трг. Суда) убраја у трговачке послове свако предузеће грађевина. Али то не значи да се ва обе стране, које су склопиле грађевински уговор „посао сматра увек трговач- · ким па да језва његово суђење свакако надлежан трговачки суд. И француска и наша доктрина (ер. Е. ТћаЏег «Ттање' ЕЈешепкајте де Ато сотатегсја! 5 40, С. Радојичић »Основи Трговачког права«. 3 изд. стр. 22—23) води рачуна о т. зв. мешовитим или једностраним трговачким пословима, код којих се једна страна јавља као трговац, који тежи заради, а друга као обични грађанин. Ова теоретска равлика има ослонца у закону. Ма да ни наш нити француски закон не садржавају опште одредбе о овој подели трговачких послова и о њеним последицама, наш закон, који је иначе редигован кавуистични, предвиђа поједине случајеве мешовитих послова приликом одређивања судске надлежности. На име, 5 19 Зак. о Устр. Трг. Суда вели »да парнице подигнуте против господара, земљоделца или винограпије због продаје ране или пића, што они обделавањем производе« не спадају у надлежност трговачког суда, мада су ти производи купљени од стране трговца у циљу препродаје. Другим речима и ако је овај посао за другу страну трговачки, за земљорадника он се сматра као грађански, дакле спада у надлежност грађанског суда. Тако исто за тужбе, подигнуте против трговаца за исплату ствари купљених за њихову кућевну употребу, није надлежан трговачки суд, мада су тужиоци тртовци, који се баве продајом дотичне робе те су за њих ти послови сигурно трговачке природе. |

Правна теорија генералишући поједине случајеве, које наводи закон, разликује двостране и једностране трговачке послове и убраја у последње послове оне које једна страна закључује у циљу подмирења својих властитих потреба или у циљу реализације производа свога господарства, а који по закону не спадају у трговину; према томе и надлежност трговачког суда одређује се са обвиром на трговачки карактер посла за туоженог. У погледу грађевинског уговора последице ове теорије јесу ове: за кућевласника, коме грађевинар подиже зграду која није намењена експлоатацији као фабрика или локал за трговачку радњу и т. сл., грађевински уговор није трговачки посао, дакле за тужбу против кућевласника није надлежан трговачки суд.

До истог закључка је дошао наш Касациони Суд у одлуци ИТ оделења од 12 септембра 1925. год. Бр. 6062. Свој закључак он је обравложио на овај начин : »грађевински посао и ако је трговачке природе по тач. 7 6 17 Зак. о Устр. Трг. Суда, није