Ekonomist

630

она не мора постојати већ се јавља само евентуално, под извесним условима. Тако на пр. кад Масћопа: наводи да правно · лице одговара само за радње лица правно способног, један гавда међутим одговара и за радње неспособног, — може се одговорити да је сасвим могуће и шта више правично да правно лице одговора и за радње правно неспособног лица само, ако се деси такав случај. Ствар је само у томе, што законодавац може забранити да правно лице узима за органе таква лица, али то није никако нужно ; ако се баш деси (да забрани), онда ће у толико пре одговарати. Код одговорности за другог пак то је нормални случај, једна категорија такве одговорности. Али то не чини никако разлику у суштини. Кад затим Michoud наводи да правно лице одговара за акта органа у границама функције, докле газда одговара и за злоупотребу — против тога се може одговорити да је баш у томе дискусија код правног лица и. т. д. Главни аргумент против тога је само тај да начин на који смо интерпретирали одговорност правног лица као одговорност за другога показује да је то у ствари само одговорност за ризик, т.ј. одговорност на основу извесних објективних елемената. У ствари правно лице одговара зато, што је немогуће, објективно немогуће, да једно правно лице вриши контролу над својим органима или да, ако је то немогуће, нађе органе који не би у опште чинили противправне радње. Правно лице дакле одговара Зато, што је такво по својој природи, да је немогуће избећи ризик противправних радњи органа. Међутим ту одговорност траже правилно и правично одмерени интереси трећих лица. Социално, таква одговорност у суштини неће вредити више него што вреди одговорност за друге: ми бисмо од правног лица тражили да предузме све мере пре-

дострожности за своје органе, који раде у његовом интересу..

Алп, правно, очевидно, пошто правно лице не може вршити такав надзор, ми имамо пред собом једну одговорност типично објективну, одговорност за ризик. Правно, одговорност правног лица може се сматрати као одговорност, жао да је одговорност за другог, и то е обвиром на чињеницу да се иначе у пракси не налази одсечна граница између ове две врсте одговорности, и у опште одговорности за кривицу и објективне. У овом случају пак с обзиром на чињенице: (1) да би таква одговорност по-

ı Za personne morale, 1. ii стр. 227. Слично нешто констатује и Кегтаме (Рич о атапите га уо, 1991, стр. 459. Ипак закључује да у битној ствари ова одговорност одговара одговорности за ризик (стр. 460).