Ekonomist

ЕКОНОМИСТ

ГОДИНА УП ОКТОБАР 1927 БРОЈ 10

РАСПРАВЕ

Д-р ЂОРЂЕ ТАСИЋ Чл. 18, Устава

(Вавршетак)

0 чл. 18 Устава

|. Наш нови Устав, који је с једне стране омогућио појединцима да туже чиновнике директно суду за њихове кривичноправне деликте, с друге стране је засновао грађанску одговорност државе као и самоуправних јединица на место њених органа (чл. 18. Устава: »да штете учињене државним или самоуправним органима незаконитим и неправилним вршењем службе одговара пред редовним судовима држава или самоуправно тело. Дотични орган је одговоран њима. Тужба за накнаду штете застарева за 9 месеца«.)

На први поглед се види да ово несумњиво значи један корак у смислу обезбеђења права појединаца, пошто је држава много сигурнији платац него што су то њени чиновници толико сигуран, с обзиром на своју финансијску моћ, да се граничи са безусловношћу (апс LO Питање је и овде, као и у сваком систему одговорности државе, дали ће судови нагињати да бране државу или индивиду-у и како је организиран суд, који има да реши један такав спор. Онде, где постоји права независност судска (она данас вбог начина како се судије регрутују није апсолутна или чак није ни довољна) и где се морални интерес правде (заштите права, извршивања закона) ставља изнад материјалног интереса државе, ту одговорност државе вначи једну потпуну гарантију Али овде јавља се специално питање да ли ће тиме бити осигурана државна администрација од несавесности њених органа. Држава има права да са своје стране тражи накнаду од чиновника: то се претпоставља у тој мери, да не мора бити изрично казано. Постоји дакле лична материјална одговорност чиновника која је врло

15