Ekonomist

917

meru pak sledovale su ostale zemlje, koje imaju zabranu izvoza starog gvoždja. Kad je medjutim «licitacija» oko zabrana jednom otpočela to Je ı Rumunija prijavila zabranu izvoza nafte i uvoza sbarih mašina, Čehoslovačka zabranu izvoza šećerne repe, mladica od hmeja, sirovih koža, oblog drveta i kvarcita i zabranu uvoza vina i šampanjca, automobila, salicilne kisec!ie i njenih derivata, Žigića i nitrata.. Najzad su Egipat, Japan i dr. priJavili zabrane od manjeg značaja, ali je Japan, bez surnnje ohrabren britanskim primerom, notirao i svoju zabranu za boje.

Osim pitanja samih zabrana, EKonvencija je imala da predvidi ne samo mogućnost raznovrsnoz tumačenja pojedinih članova, već 1 žioupotrebe njihove primene. Prema tome je čl. 7. predvidjao Jednu vrstu sankcije u vidu dobrovoljnog pristanka na arbitražu ı eventualno prinudno rešenje spora pred Visokim Medjunarodnim sudom u Hagu. Bilo je medjutim predstavnika (Švajcarske, Nemačke) koji, u pogledu izvesnih zloupotreba, nisu pristajali ni na arbitražu ni na presudu Visokog Medjwunarodnog Suda. Države koje izvoze stokn (Jugoslavija, Poljska) tražile su da se veterinarno-policijske mere ne uzimaju za izgovor radi otežavanja plasiranja njihovih stočnih proizvoda. Isto tako је 1 Егапсизка zahtevala, da se iz sličnih pobuda ne otežava uvoz njenog povrća, dok su se države koje uvoze stoku, voće i zelje, te koje bi po svaku cenu želele da očuvaju svoj priplod od zaraze, a svoje Voće ı povrće od bolesti, nepreslano pozivalens lojalnost pojedinih vlada kao na majbolju garanciju za izbegavanje tih zloupotreba. Ove države nikako nisu htole da pristanu na nadležnost arbitraže i Suda, bvrdećida ovi.predmeti, kao naročito stručni ı delikatni, nisu pogodni za ovu nadležnost. Ove opreke i protivnosti izmedju pojedinih država naveli su Odbor da posle duge diskusije sastavi jedan završni akt, koji bi se dodao konvenciji, a u kome se moli Savet Društva Naroda, da Bikonomska Sekcija prouči i pripremi ovo pitanje za jednu ili više Ronferencija, koje bi se održale još pre kraja 1928. god. u svrhu njegova rešenja, ı to ne samo u pogledu odbrane od zaraza, već ı u pogledu opravdanosti, dejstya i reperkusija tih odbrana.

Predstavnik Velike Britanije pokušavao je u toku diskusije da unese naročiti član o opijumu, ali ga je konierencija odbila, upućujući ga na član 41. koji utvrdjuje da ova konvencija ne tangira prava ı obaveze koje su visoke ugovorne strane primile na sebe iz medjunarodnih ugovora. (Ona isto tako ne derogira ni Dilatersine ugovore u pogledu zabrana i ograničenja uvoza 1 izvoza, u koliko ovi utvrdjuju jedan liberalniji režim, nego Što Je onaj koji proizlazi iz ove konvencije.

Tehničke reškoće oko ekonomskih zabrana pojedinih država rešio je odnosni odbor na taj način, što je postavio nov člam (ćl. 6.) u koji se imaju uvrstiti sve one zabrane koje sama Копlerencija bude usvojila, pošto ih je prethodno temeljno ispitala. Коп!егепсјја је рт! tom pošla od pretpostavke, da su te zabrane privremenog karaktera, da će ih dotične države ukinuti, čim