El Emel

Ali Vadha je malo pomalo počela da oseća da je smrt njenog oca bila jedini nacin da se ona vrati u selo, jezeru, kući, Fatal, Ulvi i ostaluna. Kad god bi se setila svoga oca, gledala bi svoju majku, podsetila bi se da je on umro, a da ga ona nije videla, tada bi osetila gorčinu od plača koji je stezao njeno grlo, i koji bi je odvraćao od razgovora i jela. Dan za danom je Vadha zaboravljala grad. Izgledalo je da je njena veza sa gradom presečena zauvek, ali je ona ipak cula svoju majku i ujaka koji su pričali o Damasku i o njoj. Svi su sedeli pred kućom a veče se spuštalo na dolinu, savladao je mir tako da se čulo razbijanje talasa o obalu jezera. Vadha je bila nedaleko od njih kada su joj viknuli da izađe. Cim je stala ispred njih majika je okrenula glavu a njen ujak ju je uzeo za ruke tražeći da mirno sedne pored njih jer žele da sa njom razgovaraju o jednoj važnoj stvari. Razgovor je počeo ujak. Govorio je o lošim prilikama posle smrti njenog oca, o novcu koji je potreban majci da hrani mlađe sestre i stariju maloumnu sestru

koja ne može da radi u polju i o dugovima kojima je natovarena porodica zbog dugotrajne bolesti njenog oca . .. Vadha je ćutke slušala kao da se taj govor ne tiče nje, a kada je osetila majčinu ruku koja ju je sa simpatijom milovala po glavi, uplašila se za trenutak kao da je ujedena i nameravala je da pobegne. Osetila je da joj oni ne žele dobro. Oni nameravaju da je opet udalje, ali ona nije htela da se ne pokori svojoj majci koja je plakala. Podigla je lice prema njoj i želela je da joj kaže: „Ne plači, majčicel", ali sa druge strane su je suze gušile pa nije mogla ništa da kaže.

Sledećeg dana Vadha je bila tužna i ćutljiva, a ujutru je ujak ponovo odveo na veliki autobus. Vadha je, opraštajući se sa svima, osećala da ovoga puta p.utuje bez povratka. Njen otac je već umro, zauvek će biti mrtav jer, kao što se govori, mrtvaci se ne vraćaju. Ovako će i ona zauvek ostati daleko, isto kao i njen otac. Tešio ju je što se vraća u staru kuću u kojoj je služila pre svoga puta i da će opet živeti pod zaštitom svog krupnog i dobrog gospodara. Ali ju je ujak strašno inenadio kada je rekao da su zaključili ugovor sa novom kućom pod boljim uslovima, da je dužna da bude pametna devojka, da sluša šta joj se kaže i da ne zaboravlja svoju porodicu. Vadha se odmah setila ove kuće sa velikom tugomi osetila da je tužna zbog rastanka sa njom. Njih dvoje su bili u autobusu koji se vraćao. Ovoga puta je sedela pored prozora i lutala pogledom po prostranoj pustinji i putu koji je ostajao iza nje. Njen ujak ju je pogledao a zatim je rekao: Ne srdi se Vadha . . . sve su kuće iste. Vadha nije skrenula pogled sa prizora koji su

promicali pred njom. U tom trenutku ih uopšte nije razlikovala, Ujak je ponovo pokušao da je uteši drugim rečima, ali je u sebi govorio da je ona mala, da je tužna samo zbog gubitka svoga oca i da deca brzo zaboravljaju. Odvratio je pogled od nje i pokušao da posmatra put sa suprotne strane. Vadha je bezglasno plakala. Suze su joj tekle niz obraze i padale na suknje; a ona i nije pokušavala da ih obriše dlanom. Panorama puta se malo pomalo zamutila kao da je posmatra kroz orošeno staklo. Preveo s arapskog VLADIMIR PUCOVSKI

20