Evolucija radničkog pitanja

13

стварно. Борба дакле није смела бити појединачна и ограничена на мање или веће групе радника: она се морала претворити у општу. Капиталисти притискују и исисавају раднике и као произвођаче и као потрошаче; ови су морали да се бране и у једном и у другом својству. Томе служе раднички синдикати и њихове задруге. Убрзо се показало да овај одбранбен став радника није довољан. Као што често бива у рату, најбољи начин одбране може бити у томе да се пређе у напад. То нарочито важи за динамичне масе, жустре и нестрпљиве. А пролетерске масе су од увек биле такве, чак у најстаријим временима. Колико тс још више важи за модерне радничке масе! Њихов положај је тако тежак да бољитак не могу да чекају хладнокрвно; ж:ивот им је пун нервозе а рад сав у дрхтавици, те их није тешко покренути; немају Бог зна шта да изгубе, и то их чини још одлучнијим. Отуда је међу њима имала необичног успеха агитација која је предлагала да се иде напред, и да се тражи све. Радничко питање, најпре ограничено на елементарну заштиту индустриских радника, претворило се у опште социјално питање. Своју беду они су успели да прикажу као општу. Пролетери су већина, рекоше њихови агитатори; а ко још није пролетер, биће сутра; ко више није, може постати сваког часа. У капиталистичком друштвеном уређењу, нико није сигуран за сутрашњицу: ћоШе °тјћј, сгаз Шл (данас погађа мене, сутра ће тебе). Али радници, највише погођени том несигурношћу, најјаче подижу глас; више не моле, већ прете; из дефанзиве, они прелазе у офанзиву. < И не ради се више само о физичком и материјалном положају радника. Са временом, њихово питање је добило духовнији вид. Зар нису лишени блага овога света баш они који их највише стварају? Зар читава цивилизација и култура не почивају на плећима оних који раде, док њихове плодове они најмање уживају? То је економски нерационално, јер би људи можда са више воље и љубави радили кад би добили пуну награду за свој труд. То је, још, социјално неправично, и та неправда међу људима који су по природи једнаки ствара злу крв и порађа један сталан немир у друштву. Али то је и неморално. Зар апостол Павле није рекао; ~Ко не ради не треба да једе“!? Колика је тек саблазан кад највише уживају они који су најмање заслужили! Критика се тако проширује. Радници не бране више своју кожу: они говоре у име економије, у име друштва, у име морала. Не траже више да добију веће наднице и краће радно време; не парниче се са послодавцем тврдицом: они желе да се читаво друштво преуреди на разумнијој, правичнијој и моралнијој основи. Мало им је да исправљају; они хоће да мењају. Не боре се само за садашњост: они мисле и на будућност.