Evolucija radničkog pitanja

4

а) По врсти рада, радннци се могу бавити производњом самих сировина, или пак прерађивати те сировине, дајући им више или мање финалан облик. У прве рачунамо пољопривредне и шумске раднике; у друге занатске и индустриске раднике свих грана, као и саобраћајне, трговачке и сличне, који директно не производе и не прерађују, али премештањем појединих добара дају овима већу прометну вредност. У тако званој првобитној производњи, тј. у пољопривреди и шумарству дуго није било правих најамних радника, пошто су се тиме бавили поглавито сељаци, који ни професионално ни класно нису били јасно издвојени; мало њих су живели искључиво од најамног рада, а није их се много ни специјализовало у једној или другој грани. Прави пољопривредни и шумски радници су скорашња појава, нарочито у земљама где није развијен велики посед. Код нас, шумских радника највише има у Словенији, у Славонији и у Босни, а пољопривредних радника већ одавно има у Војводини, где их је и до данас остало (бироши, рисари), у пркос аграрној реформи која је разбила већнну великих газдинстава. Много раније су се издвојили као прави радници они људи у најамном односу који се баве прерадом спровина. Ова се јавља у неколико видова, и то су истовремено узастопне етапе кроз које је пролазила: 1) занат, где један човек израђује цео предмет, без употребе или са малом употребом машинерије; 2) мануфактура, где је извршена детаљна подела рада, те појединац никад не израђује цеопредмет, а где се машине такође слабо употребљавају, и 3) пндустрпја, где је подела рада одмакла још даље, а машинска и моторна снага је у врло великој мери заменила људски рад. Ако оставимо на страну мануфактурне раднике, који су се јавили у већем броју само у једном кратком . периоду (17 и почетак 18 века), у прерађивачким облицима производње разликујемо све јасније занатске и пндустрпске раднпке. Појам занатског раднпка је данас сасвим јасан и прнлично ограничен, ма да се дуго није могло тачно одреднти где престаје занат и где почиње индустрија. Занатски радници раде у малим предузећима, у грзши од неколико, највише 10 —20 особа, без моторне снаге, или са незнатном машинеријом, обично по поруџбини и за мању пијацу, или пак засебно, код своје куће или код муштерије. Они израђују целе предмете, директно од сировина и од полупрерађевина, или састављају делове н врше оправке на предметима које производи индустрија. Њих има још увек у градовима, чак и у највећим, али се срећу и на селу: ту више као самосталне занатлије него као најамни радници. Многи пропали мајстори више воле да се запосле код неког јачег колеге* чекајући боља времена, него да иду у фабрику.