Evolucija radničkog pitanja

5

Индустриских радника има неколико врста: 1) правн фабрички радници су запослени у индустриским предузећима, раде заједно у великом броју, у нарочитим зградама, са усавршеним и спедијализованим алатима и моћним машинама; 2) радници кућне индустрије раде код своје куће и обично са својим алатима, али не за одређене појединце, и по поруџбини, као занатлије, већ за велику пијацу (лагер), и то за рачун капиталиста, који им даје све сировине; 3) најамни радници у рудницима и ливницама, салинама и каменоломима, и 4) најамни радници запослени у другим већим предузећима, нарочито на грађевинама, на бродоградилиштима итд. б) По стручној спреми којом располажу, радници се деле на квалификоване и неквалификоване, или стручне и нестручне. Квалификовани радници су нека средина између предузимача, који у предузеће тторед капитала уноси извесну спрему, или бар способност да организује и да командује, и оног фабричког пролетаријата који продаје голу физичку снагу. Они долазе место занатлија, мајстора и вештака, који су, пре индустриског периода, носили читаву прерађивачку радиност: ливци, модлери, ковачи, столари, цртачи, декоратери итд. У почетку су се рекрутовали међу самосталним занатлијама, а у новије време њих нарочито спремају у занатским и другим стручним школама, или у припремном оделењу саме фабрике. Ту спадају и сви они који не раде телесне послове, већ су инжињери, надзорници, пословође, књиговође, тј. сви они чији рад претпоставља извесну претходну спрему. Квалификовани радници и намештеници су нека врста радничке аристократије: имају веће награде, са њима се поступа пажљивије, лакше се удружују и осигуравају. Неквалификован радник је најзначајнија појава модерне индустриске производње. Добар организатор од радника не тражи никакву стручност: он може да запосли и људе са најмањим телесним и духовним способностима. „Нема неупотребљивих људи, каже Форд. Да се направи један аутомобил, потребно је 7000 операција; нема човека који не би могао успешно да врши једну од тих операција". Фордов претеча у организацији производње, велики инжињер Ф. В. Тејлор, тражи од радника више физичке него духовне снаге. За неке послове је чак потребно, вели он, да човек има „дух тако тром и туп, да интелектуално више личи на вола него на ма коју другу врсту створења". Ови радници, тек изишли из села, шуме или планине, не знајући никакав занат, лутају из гране у грану, из вароши у варош. То је право индустриско робље; то су људи потпуно зависни од тренутне ситуације. Социјална политика, позвана да штити оне који се сами не могу бранити, има више посла са оваквим радницима него са стручнима и квалификованим, који су кадри да се организују и заштите.