Evropa i vaskrs Srbije : (1804-1834) : s jednom kartom u boji

4 "ЕВРОПА И ВАСКРС СРБИЈЕ

у Босни и Херцеговини. Ти „потурчењаци“ сачували су имање које су дотле имали. Остале земље султан је раздавао у својину или на уживање и то мошејама (вакуфи), принчевима и принцезама (као апанажу) и нарочито одабраним коњичким официрима (спахије). Ови официри били су дужни довести, у случају рата, одређен број бораца у потпуној ратној опреми. Пешадиски официри (јаничари) плаћани су из државне касе. Осем тога, извесне су земље даване под закуп на годину (мукаде) или доживотно (малићане) итд. Што се тиче сељака, они су остали на земљи, на којој су дотле били да је и даље обрађују, али да већи део прихода дају султану, спахији и др.

Нема докумената који би нам тачно показали број и износ дажбина које су Срби плаћали у току првих векова турске управе. У ХУПП! веку плаћали су пре свега харач (такса наметнута немуслиманима (раји) на сваку мушку главу, почев од седам година), затим порез везиру пашалука (на име трошкова за управу и репрезентацију) и Најзад главницу (намет на сваког ожењеног човека), једну десетину жита, један део поврћа, меда, ракије и по нешто за свако свињче.:) То стање погоршано је око половине ХУП века. Јаничари су били постали елеменат нереда и опасност по јавну оеааие Турци, који нису хтели да раде, у почели су да се уписују у тај род војске. Знатан број тих јаничара дошао је у Београдски Пашалук. Како је требало живети а они нису хтели ништа радити, смишљали су начине како да дођу до доходака. Долазили су у села, нагонили сељаке да им дају приход као и спахијама или да им продаду земље које су обрађивали, обећавајући им новац за исплату пореза и других дажбина . Сељаци су се у почетку одупирали тим захтевима. Али, под претњом, морали су попуштати. Давали су колико су коме могли па чак и пристајали на продају земље за незнатне суме. Јаничари су тада нагонили немоћне спахије и турске власти да утврде њихово право власџиштва. На тај начин они су постајали поседници добара, која су припадала само султану и која нису могла ни бити продавана. Имања тако „продата“ названа су _читлуцима, а њихови власници читлук-сахибијама. _Сељаци су Зеу и даље обрађивали и давали јаничарима исте приходе које и спахијама, па чак и веће.) И, како. се спахије нису биле одрекле својих дотадањих прихода, сељак је морао сносити двоструки намет. Њега нису глобили само читлук-сахибије и његови људи, него и војничке и грађанске власти. Услед тога живот српском сељаку постао је неподношљив,

Под владом, коју су Турци завели у ХМ веку, власници земље који су већином припадали народној властели, пристали су радије на губитак имања, него на промену вере. Једни су се

ју М. Ненадовић — Мемоари. 2. изд. Београд 1893 стр. 18.

2) Исто. стр. 18—19. Вук Стеф. Караџић — Српски Речник 3 изд. Београд. 1898. Ст. Новаковић — Турско Царство пред српски устанак. Београд 1906.