Evropa i vaskrs Srbije : (1804-1834) : s jednom kartom u boji

ГЛАВА | 17

као услов да сваки кнез скупи онолико људи, колико је био дао аустријској војсци у последњем рату. Тако је сваки од њих могао знати колико ће војника имати да опреми. Везир им је наредио да војнике држе спремне да могу на први позив кренути!).

Међутим, јаничари из Видинског Пашалука, користећи се тиме што је турска влада била заузета у Египту, одлучили су да нападну Београдски Пашалук. У Новембру 1800 г., они су заузели Пожаревац, Ћуприју па чак и варош Београд.

Хаџи Мустафа паша се тада затворио у град и позвао српску војску у помоћ. Кнезови западних нахија дошли су са својим војницима пред варош, напали је и отерали јаничаре. Илија Бирчанин гонио их је до границе Видинског Пашалука, док су друге трупе, под командом Алексе Ненадовића, биле остале у Београду да чувају везира. Српске трупе биле су распуштене тек 1801 године.)

То је био ваља де јединствен призор у турској историји да хришћани с оружјем у рукама бране једног султановог пашу од самих муслимана. Али та чињеница није ни у колико поправила положај самога паше. Напротив, мржња јаничара према њему и према српској раји, која их је потукла и прогнала, постала је много већа. Они су сматрали да је потребно осветити им се по сваку цену. Како нису заборавили вредност својих непријатеља, јаничари су прибегли лукавству. Неки од њих обратили су се Мустафа паши и, претварајући се да се кају, молили су га да им опрости раније погрешке и да и: дозволи да се, као пријатељи, настане у његовом пашалуку. Мустафа паша, по савету Пазван-Оглу-а, без сумње, дао им је тражену дозволу. _Јаничари су тако успели да се понова увуку у пашалук, а нарочито у Београд.

У тренутку кад се рат између Француза и Турака у Египту ближио крају (Августа 1801) јаничара је било приличан број у Београдском Пашалуку. Тренутак је био повољан за извршење њихова плана. Требало је само пожурити, пошто је било извесно да ће турска влада ускоро понова обратити пажњу европским областима царевине. Тако су придобили своје пријатеље из Видина да покушају један упад у Београдски Пашалук.

Користећи се одласком Дервиш бега, Мустафиног сина, који је командовао трупама које су биле послате против нападача, јаничари су се дигли и, крајем Октобра, узели у руке варош Београд. Мустафа паша се опет затворио у град и позвао Србе у помоћ. Али, помоћ је стигла касно. Мустафа је већ био пао у руке јаничарима и они су га убили, 27 децембра 1801.3)

ју Исто. 45—50. 2) Исто. 41.

3) Писмо проте М. Пејића из Земуна миторполиту Стратимировићу, од 28 децембра 1801 (Споменик Срп. Краљ. Академије св. ХХХМП. стр. 133).