Filatelista

ја --———

ма суседима, тако и у унутрашњем животу

Црне Горе. Одмах у почетку своје владе морао је угушити све "сплетке противу себе опозиционара, којима је на челу био гувернадур Радоњић, који, помаган донекле од густриских власти, хтеде да искористи /ладост Његошеву и да осигура свој положај световног господара; њега је Његош протерао из земље и укинуо чин гувернадура. Док се мачем борио против Турака, морао је стално водити дипломатске бојеве са суседном Аустријом око утврђивања гра ница. И ако у тим пословима није био среЋне руке, није никако остајао миран. Када је 1848 букнула српска и хрватска револуција, Његош се био веома одушевио. Он се обратио Србима и Хрватима у Далмацији, да прихвате Јелачићев покрет и да ни по коју цену не пристану уз туђина (мислећи на Италијане), а Јелачићу самом нудио је оружану помоћ. У исто време он се носио мишљу да са Србијом изведе ослобођење Босне и Херцеговине. Године 1849, заједно са Србијом, спремао је људе у Босни и Херцеговини. Држање Русије и општа реакција после 1849 године омели су даљи рад у том правцу.

За све време своје владавине радио је и на унутрашњем сређивању и унапређењу земље: увео је сенат, у унутрашњости је поставио нахиске капетане, а за извршење послова увео је тзв. „гвардију“ или перјанике; организовао је народне судове, 1834 године основао је штампарију на Цетињу, отворио је прву школу, почео је изградњу путова и грађевина, али је за покриће трошкова увео и порезу.

У тим великим подузећима његов дух Није малаксавао, и ако жељени успех није постизавао, али га је болест почела нагло ломити и 19 октобра 1852 год. подлеже опакој бољци у најбољим годинама живота. ББЕТЕИа је пак обесмртио његов песнички рад. Почео је да пише стихове још у детињству. Он је у поезији одмах осетио два утицаја: народних песама и Симе Милутиновића-Сарајлије, кога му је стриц владика поставио 1827 за васпитача. Та два ути цаја остала су доминантна до краја његова живота иу најзрелијим његовим делима, 1834 штампао је прву свеску песама, испеваних годину дана раније: Пустињак Цетински. Исте године издао је и четири велике јуначке песме, у облику и духу савремених црногорских народних песама, под насловом: Лијек јарости турске. У тој деценији Његош још и по часописима 0о6јављује доста лирских, обично пригодних песама. Те мање Његошеве песме прикупљене су и издате 1912 године у 141 књизи Српске Књижевне Задруге.

У то прво своје доба Његош је и скупљао народне песме, 1845 издао је Огледало србска, у коме је сабрао народне песме о бојевима црногорско-турским. У овој књизи налазе се и неке: из Вукове уг

"Симине звирке, . а неке је он и испевао по

свој прилици, као што су и 1850 објављени спевови: Кула Ђуришића и Кула Алексића. У опште Његош је био тако напојен народном поезијом, да је и своје младалачке преводе с руског језика,. неке фрагменте из Илијаде и чувено Слово о полку Игорову вршио у десетерцу.

1844—1847 Његош је написао своја гла-

вна дела: Лучу микрокозма, религиозно- |

мисаони спев (издан 1845), Горски Вијенац, драматизовану епопеју (1847) и исто тако драметизовану песму, Лажног цара Шћепана Мапог (1851). !

Горски Вијенац је Његошево најсавршеније дело, јер је у њему успела његова особена синтеза његових, делимичких, лирских, драмских и, епских дарова. Дело одише обухватним, снажним духом, који преображава и пучке елементе својом отменом поетском личношћу, а, опет, и свој дубоки, европски интелектуализам изражава на најнационалнији начин. Горски Вијенац је стога, ван сваке сумње, највиши и најсавршенији песнички израз наше душе. Горски Вијенац је Његош био назвао спочетка Извијањем искре, Извиискром- тј. спевом о почетку ослобођања од Турака, које је Црна Гора извршила, уништивши

прво своје потурице. Па као што је Његош осетио у том локалном догађају опште важан епохалан историски догађај по Србе, тако је у општег у косовској трагедији и отпору Срба против Османлија осетио и видео опште-људску борбу, општи етички проблем о сукобу хришћанства и нехришћанства, добра и зла, спиритуализма и материјализма. Исто тако Његош у Горском Вијенцу, као иу Лучи и Стјепану Малом, само овде понајсрећније, гледа да елементе наше народне поезије оспособи и за изражавање наше модерне индивидуалисане осећајности и мисаоности, једном речју, да их учини саставним делом општег европског естетичног арсенала. У свему томе Његош је скроз успео, односно успео је да изрази своју крепку, компликовану, трагичну личност, а детимично је успео и у осталом, реформисавши древни епски меки десетерац и гранитно чврст, кристалисан, искричав стих, способан и за ме-

e —

65