Filatelista

У погледу клишеја пије“ па ништа“ рећи, јер се зна да су рађени у Бечу.

Папир. Србија у оно доба није имала фабрику папира, па је морала папир набавити у иностранству. Обзиром на ондашње политичке и привредне прилике, односно пријатељске везе Београда с Бечом, а осим тога везе Државне штампарије са бечком Дворском штампаријом, упућују на то да је папир набављен у Бечу, и зато он одговара папиру аустријских марака оног времена. Из те чињенице закључити ла су марке штампане у Бечу, било би врло смело. Папир сам ништа не доказује, јер на том бечком папиру могле су бити марке штампане како у Бечу, тако и у Београду. Изгледа да је тај папир био у целости утрошен за 1 издање, јер марке у бојама ШП издања не налазимо на том папиру.

Боје. Као и код папира, не могу нам ни боја дати никакав путоказ. Боје |I издања су по каквоћи неупоредиво боље него боје 11 издања, што упућује на то да су бечког порекла, и да су биле врло прикладне ва

не рт ПУТ и ~ a e

израду марака. Код ШП издања боје су рђа-

ве, што нарочито пада у очи код марака од 25 пара. Али, пошто између штампања 1 и П излања постоји временски размак од три годите, та нам чињеница не пружа никаквих основа за решење постављеног питања. —-

Растојање између марака. То је чињеница, која, додуше, ништа не доказује, али ипак даје повода за размишљање. Код | издања растојање између марака је веће, а то је тако учињено зато, да би се зупчање могло боље и лакше извршити. Али и ту нам тај временски размак од 3 године онемогућује да изведемо неки сигурнији закључак. Да је тај временски размак неколико седмица или месеци, тош би се могло помислити да су марке у Бечу штампане с уским растојањем, а после преноса клишеја у Београд, да је растојање повећано; али овако се то не може тврдити.

Штампа. Разлика у штампи између првог и следећих издања је толико велика, да је то, углавном, разлог, што се прво издање приписује Бечу. Ја нисам тог мишљења. У првом реду треба узети у обзир квалитет клишеја т. ј. материјал из кога је израђен; а изгледа да тај материјал није баш био особит т. ј. челик није био довољно каљен. Иначе се у другим земљама, са добрим клишејима штампале милионске накнаде, а да се на маркама једва опажало да су се клишеји излизали. Међутим, већ код првог издања налазимо примерке, код којих се види да су клишеји излизани, а потреба марака у оно доба сигурно није била толика, да би требало претпоставити нарочито велике накладе. (О друге стране, налазимо и код JI издања примерке који су још сразмерно

добри, а који потичу од мање излизаних клишеја,

_“ —

Друга чињеница, која има огроман утицај на успелост штампе, јесу боје. Као што сам горе поменуо, боје 1 издања биле су одличне, и зато је то штампање испало тако добро. Међутим, боје П издања биле су врло рђаве (једино плава боја је нешто боља), а са рђавим бојама ни најбољи мајстор не може нешто добро направити. А мајстори Државне штампарије нису били лоши, што нам доказују марке кнеза Михаила штампане у Београду, које, у главном, не заостају иза оних штампаних у Бечу. Зато не увиђам зашто Државна штампарија не би била у стању да са добрим материјалом (нови клишеји, папир, боје) изради добре марке, као што је то био случај са претходним маркама кнеза Михаила (Ово тврди H С. Оетојић).

Сигурно је MH квалитет папира утицао на. успелост штампе. Квалитет папира код | издања је одличан, гладак и чврст, док је папир Ш издања лоше каквоће, помало

„спужваст“ (т.ј. недовољно сатиниран), који је знатно више упијао боју, па услед тога поједине линије не испадају тако фине, и често се сливају. Колики утицај папир има на жаквоћу и јасноћу штампе, може свако у знатно појачаној мери видети код бечке штампе Словеније, упоређујући марке на обичном белом са оним на спужвастом пагиру. Зупчање. То је чињеница која највише доприноси решењу питања где је штампано 1 издање, и која, по мојем убеђењу, доказује да се ради о београдској штампи. Чудим се како је могуће да сви меродавни истраживачи то нису уочили и да зупчање нису узели у обзир код својих истраживања! Истина, и ја у свом више него двадесетогодишњем истраживању српских марака досада нисам мислио на то. Пе Smeth, додуше, каже да је београдска штампа, али ничим не поткрепљује то своје тврђење, исто онако као што ни они, који то издање проглашују бечком штампом, своје тврђење вичим не доказују.

Пре свега да вилимо зупчање аустриских марака! Све до 1867 године код аустриских марака налазимо искључиво зупчање целог табака (Bogemzahnung, IKastenzihnumg). Прва марка са линијским зупчањем је она од 5 крајцара (Цумшт. бр. 64), која има линијско зупчање 12, — исто зупчање као и марке кнеза Михаила штампане у Бечу! Следећа линијска зупчања појављују се тек од 1874 године код истог издања са „фином брадом“, и то 9, 105, 12 и 13, и

комбинације истих. “

Изгледа ла бечка штампарија до 1866 године није била уређена за линијско зупчање. (Једина изнимка је Ц. бр. 22 1, која се појављује с линијским зупчањем 15:16 и 16, која је необично ретка, вероватно нека проба). Формат кнеза Михајла није био погодан за њене машине за зупчање целог