Filatelista

činjenici, i samo netačnostima i pogrešnim pretpostavkama moglo bi se tu činjenicu

dovesti u pitanje, kako je to Novak u svom članku učinio, i onda te marke proglasio „Bečkim Kknjigotiskom”. — Novak nije ni pokušao da opovrgne moja kon= kretna tvrđenja, već se njegov odgovor · kreće u opštim linijama sa odličnom dijalektikom iskusnog pisca. Za njega odjednom mesto štampanja nema „esencijalne važnosti”, i kako kaže, ni za sve druge sakupljače srpskih maraka, ako se ne bave istraživanjem. Mislim da se Novak u tome vara. jer svakog naprednog sakuplja– ča, pa makar ne bio istraživač, to pitanje inferesuje.

Novak naročito naglašujie da se pozivam na Derocca, pa posle na Deroccov autoritet... A ko se danas pri pisanju o srpskim markama ne poziva na Derocca? Derocco je imao mnogo ličnih neprijatelja, ali svaki objektivan čovek mora priznati da su njegove zasluge za našu filateliju ogromne: on je udario temelje srpskoj filateliji svojim radom, i svi mi ma= nje-više gradimo dalje na fim femeljima.

Ме Ta

_ ve dokaze.

Ja pre rata nisam. pisao o srpskim ттаг--

kama, baš obzirom na prijateljstvo i usku saradnju sa Deroccom, pa sam zato pisao o slovenačkim i jugoslovenskim markama, a ti moji radovi poznafi su starijim filatelistima Jugoslavije.

Novak ne pravi bitne razlike između tehničke usavršenosti štampe. i da li je neka štampa uspela. Bečka štampanja slovenačkih verigara su svakako izrađena u istoj tehničkoj usavršenosti, odnosno neusavršenosti. Međutim marke ma belom papiru su neuporedivo bolje uspele nego one na spužvastom. samo zato što je papir znatno bolji. Sličan slučaj je kod novinskih maraka od 1 i 2 pare sa slikom Kn. Mihajla. Na primer zelena boja rezanog drugog izdanja je toliko hrđava i pona da ne pokriva pofDunmo obojene delove marke. nego ostavlja nepokrivene bele delove papira. Međutim t. zv. treće izdanje ispada čak bolje od prvog izdanja samo zato, što je boja bila odlična, a da je tennika izrade sigurno bila ista.

Ja sam u svom članku naveo da sam zajedno sa Deroccom ustanovio, da je Doredak klišeja isti, i to na femelju jednog trojca ı nekoliko parova (dva ili tri); svakako oskudan materijal! Ali sam ostavio mogućnost da bi inž. Verner mogao imati pravo, t]. da je poredak klišeja izmenjen. U međuvremenu primio sam od Vernera obaveštenje, na temelju kakovog materijala ustanovio da je poredak klišeja izтлепјеп, ра tu njegovu konstataciju prihvaćam kao činjenicu, i služiće mi u bu duće kao podloga za moj rad. 1

Novak prelazi šutke preko mojih najvažnijih konkretnih konstatacija, i kaže da se 'služim pretpostavkama, bez novih dokaza. Nisam imao potrebe da podnašam

neke nove dokaze za opšte poznate činjenice: te sam činjenice naveo u svom članku, i iste još i potkrepio. Onaj koji hoće da obori te činjenice ima da doprinese noA to šta je Novak u svom članku naveo kao dokaze za svoje tvrdnje: da je prvo izdanje novinskih maraka od 1 i 2 pare štampana u Beču, ne može podneti ozbiljnu kritiku, čak je iz temelja pogrešno.

U svom odgovoru Novak pomno izbegava da konkretno pomene i pobije makar jedno moje tvrđenje (osim pitanje poretka klišeja). Pre svega prelazi šutke preko toga, kako su te marke mogle biti štampane u Beču olovnim klišejima, kada se zna da se u Beču nije radilo sa tim materijalom, već naprotiv u Beogradu.

Koliko mi je poznato Novak dobro poznaje austriske marke, možda čak mnogo bolje nego li srpske. Ipak prihvaća bez daljnjega sugestiju da je zupčanje novinskih maraka Kn. Mihajla istovetno sa onim ausftriskih maraka onog doba. Znači da on nije ni proveravao da li su zupčanja istovelna, makar da to proveravanje ne zadaje nikakove poteškoće. A moje dokaze, da ta zupčanja nisu identična, Novak ne spominje u svom odgovoru, već mudro prelazi preko toga.

Isto važi i za tvrđenje da Beograd nije imao do 1869 god. mašinu za zupčenje. Za moje dokaze da su već marke Kn. Mihajla (beogradsko izdanje) od 10, 20 i 40 para zupčane u Beogradu 1866 i 1868 god. Novak kaže: „...da su moja tvrđenja vrlo sigurno napisana, ali nisu ničim dokazana.” Takvim odgovorom može Novak eventualno pred neupućenim filatelistima praviti utisak, ali dvojim da će time moći ubediti poznavaoce srpskih maraka. — Ili je beogradska markarnica imala mašinu za zupčanje već 1866 god., sa kojom je zupčala marke Kn. Mihajla na fankom i debelom papiru (sledstveno fome i one od 1 i 2 pare, koje imaju isto zupčanje) ili tu mašinu nije imala, pa su onda sve te marke negde drugde zupčane. Na to je Novak frebao dati konkretan odgovor, a ne da obilazi suštinu stvari, a da time prikrije razne greške u svom članku.

Daleko sam od toga da tvrdim, da. nakon Derocca i drugih velikih istraživača niko ne može ništa novog pronaći, jer se inače ni Ja mebi bavio istraživačkim radom. — A u pogledu tvrđenja Novakovog da se ja borim netačnostima i pretpostavkama, ostavljam sudu jugoslovenskih poznavaoca srpskih maraka, da li su u moJem ili u Novakovom članku netačnosti i pogrešne pretpostavke.

Znam da se je Novak pre rata malo bavio srpskim markama, pa zato je donekle opravdano moje pitanje: da li je uopšte video Životićevu marku od 1 pare trećeg izdanja? Ja sam otkrio oštećeni primerak u zbirci Slavka Waldera (Walder

81