Filatelista

та мужа, продаде и њу опет за 100 франака. (Сад госпођа Дебоа претражи и даље свежњеве писама и била је срећна да одједном нађе пнест комада, и то четири од | пенија (неранџасте) и два комада од 2 пенија (тамноплаве). Али, још ни тада сирота удовица није знала колико је велика вредност њеног јединственог налаза и продаде их за тричавих 700 франака једном бескрупулозном трговцу, који је тада већ знао за вредност ових марака, па јој је дао, сем по 100 франака за сваку Марку, још и 100 франака више. При претраживању заостале још кореспонденције свога мужа нашла је још два писма са по једном марком од 2 пенија, које сада уступи за 300 франака по комаду .

Госпођа Дебоа је живела до 1912 године, а у то време вредност ових марака по катахогу била је око 250.000 франака, а она је, као што смо видели, добила свега 1500 франака. Данас је каталошка вредност тих марака милионска.

И још за неке од наведених ретких марака причају се читави романи.

Tako је, например, светска реткост број један марка Брит. Гујане из 1856 године од 1 шента, црна на карминастој основи. Од ове марке постоји само један примерак, о коме се знају извесни подаци о његовом проналаску и о скакању њене вредности. Њу је пронашао један дечко по имену Вернон Воган из Демераре (Џорџтаун, Брит. Гујана) 1873 године на једном тавану. Он ју је уступио извесном Мак Кинону, који му је за њу дао 6 шилинга; овај ју је пак уступио ускоро за 120 фунти стерлинга. До ње је дошао Ферари за смешно малу цену од 150 фунти. Према његовој последњој вољи требало је да цела његова збирка буде предана министарству пошта у Берлину. Али Први светски рат је уништио Фераријеву жељу. Фрранцуска је узаптила целу ову збирку ! изложила је продаји. Тако је и ова марка Брит. Гујане била продата на лицитацији чувеном богатом сабирачу Хинду за 32.000 долара. По други пут је ова марка тестаментом била одређена да се преда држави. Алп, за велико чудо, марка није била нађена у збирци, него, доцније, у другој Жиндовој заоставштини, у једној простој коверти. Хиндова удова осигурала ју је за себе путем парнице и затим је продала. Не зна се сигурнос у чијим се рукама ова марка сала нелази.

Ретке особености кед марака, као што се зна, постају на разне начине. Например, марка Бадена од 9 крајцера из 1851 године била је отштампана црном бојом на плавозеленом место на шрвенкастом папиру. Од ове особености позната су само три примерка, од којих два на писмима.

Друга могућност стварања оваквих 0с0бености састоји се у погрешном убацавању неког клишеа у штампарску плочу друге вредности и тако се марка оштампа у другој боји. Тако је постала шведска марка од си. из 1855 године, која је отштампана У жутој боји место у плаво-зеленој. (Овде је

"нији

био један клише од 2 ск. упао у плочу за марке од 68 ск. и тако је та марка била отштампана у жутој боји, У којој су штампане марке од 8 ск. И од ове жуте марке од 3 ск. познат је само један примерак. Један шведски трговац маркама мислио је да се с њим тера нека шала, кад му je, 1865 године, понудио један ђак. Ипак се реши да је купи, и плати младићу 7 круна. Кад је испитивањем утврђена исправност ове марке, изложи је продаји за 300 круна. Тек после девет година успео је да је прола Ферарију за 4000 гулдена. У 1935 години продата је ова марка за 36.000 долара. !

И друге наведене. — мада нема неких нарочитих прича о њиховом постанку и на дажењу, — достигле су високе цене; тако је марка Саксоније од пф. из 1850 године достигла цену око 2.000 марака.

у напред наведеном спи-

Као што се види, у ску ретких марака нема ниједне српске марке. Међутим, и међу српским маркама има великих реткости, врдо лепих и врло интересантних. (Од српских марака позната је велика реткост једног пара марака од 1 паре са сликом кнеза Милана из 1873 године у тетоешу. Познат је само један примерак, чију смо слику и податке о њој од С. Остојића донели у броју 7—8 за 1959 годину. „Тај је пар био некада у збирци ђенерала Џашића, односно краља Милана, а касније у збирци Р. Ферарија. Године 1923 марке су продате на лицитацији у Паризу за 5.000 златних франака. Још увек се овај пар марака налази у Паризу у збирци једног познатог сакупља“ ча српских марака“. М ове су марке постале грешком у штампи, — погрешним, изврнутим уметањем једног клишеа у плочу.

Интересантан је и историјат једне од нај ређих жигосаних марака Србије из 1866 године —- новинске марке од 2 паре на дебе лом папиру. Од њих (жигосаних) познато је свега 3—4 примерка, али је најинтересантонај прилепљен на „Босанском вјестнику од 13. УП. 1866. О проналаску овог примерка пише Е. Дероко у својој „Историји поштанских марака Србије : „За време непријатељске окупације Београда нашао је неки аустриски војник у једној кући на Врачару, међу хартијама које су некада припадале Мини Вукомановић, кћери Вука Караџића, један цео број новина „Босански вјестник“ од 13 августа 1866 године, са једном марком за новине од 2 паре првог штампања, прилепљеном на саме ковине, Марка је поништена жигом „НАПЛАЋЕНО"“ поште КарРача... Тај примерак „Босанског BjecTHHKa са марком кулно је пре десетак година један познати страни трговац од једног београд“ ског трговца, па је после продао на аукцији Luder-Edelmann y Llupwxy у новембру 1928 године.“

(О даљем историјату ове марке пише М. Вернер (у „Фрилателисти"' бр. 9—11 за 1956 годину): да је тај примерак нудио Нубер, трговаш марака из (Осјека, а да је после

165