Filatelista

никакве функције Синише Остојића на овој изложби. | i OC

— Значи, нешто се из историје ипак понавља. М сада код прославе стогодишњице српске марке 1966. године, опет „Златна медаља" за фалсификале Синише Остојића. Међутим, има нешто што се ипак није понављало: раније су се давале медаље а сада се уместо ње исплаћује новац на благајни изложбеног одбора ЗЈПТТ.

Некако се нехотице поставља питање: какву ли би награду требало додеби и они нешто били у својини некога лити фалсифихатима у табацима када од стручњака за српске марке у Београду а не тамо некаквог Мирослава Шанте у Филаделфији.

Ово питање није постављено ради награде, јер је Мирослав Шанта, у то сам сигуран, неби ни примио, а ако би је и добио, послао би је као свој прилог за изградњу Дома филателиста у Београду, јер је иначе до сада, У односу на сваког појединца међу нама дао двоструко више за изградњу Дома. Требало је размислити да ли би и друге земље, које су прославиле стогодиц!њипу своје марке, одбиле да изложе фалсификате у табацима својих марака које су старе преко 60 година. Са друге стране требало је погледати где су све до сада ове марке односно ови табаци обрађени као фалсификати, имајући на уму да Дероко о томе ништа не говори. Међутим, ако је изложбепи одбор, све то имао на уму а и поред тога дошао до закључка да се табаци не излажу, онда би то заиста ваљало образложити, тим прије што је Шанта исти ове табаке “поклонио Штт музеју у Београду, који их, верујемо неће по овој аналогији одбацити.

Разна филателистичка литература и многа писма филателиста из наше земље и иностранства, која примам у својству главног уредника Филателистичког листа принуђавају ме да се често обраћам појединим познатим стручњапима за марке старе Србије, који бар тако себе називају. Одговори, савети и упутства, која добијам од појединаца доводе ме до сигурног закључка да ми веома мало, површно и несигурно испитујемо наше старе марке и о њима врло мало знамо, без обзира што сами себи пришивамо етикету ' „стручњака за ту врсту марака. УвибБајући да у овом погледу поседујемо једно апсолутпо сиромаштво, Дејан Тубиновић филателиста из Београда, покушао је својевремено да организује и активира Једну групу стручњака за наша ранија издања марака, која би обучавала млаbe и давала официјелна мишљења о по:

јединим маркама. Иако се на овом послу до крајњих граница савесно залаго, Тубиновић на жалост није успео, јер га нису подржали они који се сматрају најквалификованији међу неквалификованим. Поставља се питање зашто су ови људи ускратили своју активност на овом тако значајном посалу, који је Дејан Тубиновић покушавао да организује уз потпуну сагласност и помоћ Управног одбора Савеза филателиста Србије: : 4: :

Серија „гологлавог“ која припада истом издању као и табаци, показана је неким ' „стручњацима“ у Београду. Они су, експрес, без лупе и било каквог другог прибора, иако неки сумњивог вида, пчипањем установили и достојанствено изјавили: ради се о накнадном

приватном“ штампању на оригиналним

клитшеима, која су украдена за време Првог светског рата и ко зна где тамо у Аустрији, Мађарској или Немачкој доштампана вероватно и после 1920. године. Држали су се углавном оног што је у вези са тиме написано у каталогу Југофилателије. По њима ово је био фалсификат на оригиналним клишенма, дакле штампан у књиготиску, односно у високој-штампи. Од оригинала се разликује само по томе што је накнадно штампан. Овај опит је вршен само на једној серији па је, сигуран сам, био теже доћи до истог закључка, као код испитивања целог табака. Међутим, један стари литотраф у Београду, такође је погледао исте ове марке, али „пипајући" није могао да одреди о којој се врсти штампе ради. Припремио је читаве лабораториске инструменте, мучио се неколико часова, упоребивао разна штампања, да би најзад дошао до најсигурније претпоставке да су ови табаци штампани у равној штампи, на каменотиску.

Сада се за мене озбиљно поставља питање: коме треба веровати: филатеХистима „стручњацима“ који пипањем виде високу штампу, а знају за причу украдених клишеа, или стручњаку литографу, који са пуно савести и стручности предпоставља да се највероватније ради о равној штампи.

Главни и одговорни уредник Филателије. Велимир Ерцеговић из Загреба, обрадио је табаке „гологлавог" које је

добио, од Шанте — Филателија број 6/66 — и навео ме да се апсолутно: сложим са његовом констатацијом:; ".. да

свака новина, која се (као ови табаци) појави, може изазвати збуњеност и толико. различитих мишљења, колико има филателиста, који сами себе сматрају позванима да дају мишљења о српским маркама...".