Filatelista

Дакле, сумње више није било, Ради се, неоспорно, о великој злоупотреби, чији је први виновник управник Државне штампарије. Зато се министар народне привреде одмах обрати министру просвете Светозару Милосављевићу да он нареди строгу истрагу, пошто је Државна штампарија у његовој надлежности. Милосављевић, који је у кабинету Саве Грујића био један од најнепомирљивијих радикала, врати цео предмет, да би се саслушао и трговац Живадиновић, па тек потом да му се пошаљу сва акта.

Страх је обузимао људе, па чак и министре, јер је изгледало више него вероватно да је по среди велика афера. Над Државном штампаријом били су се наднели црни облаци, а њен управник ишао је по њој као изгубљен, сав потиштен тешком моралном и материјалном оптужбом.

Димитрије Живадиновић, који је живео до пре неколико година и био један од најугледнијих београдских трговаца, изјавио је на саслушању да се затекао у управи Државне штампарије када су прегледи боја нових марака били враћени из министарства, па је умолио управника да од свију боја узме по два-три комада. „Ово сам, вели, нарочито учинио по молби г. Милорада Терзибашића, овдашњег трговца, који ме је молио да му од истих набавим по један комад“.

Шта ће Терзибашићу те марке, о томе Живадиновић није ништа рекао. По свој прилици, изгледа да је био филателист, као и сам Живадиновић, што се да наслутити из његовог даљег исказа, у коме је поштено бранио несрећног управника Раичевића следећим речима: „Г. управник на прву моју молбу одбио ме је говорећи: да то не сме да издаје, док се не пусте у саобраћај. Ну кад сам га поново замолио да ми одобри, и казао му узрок захтева, а то да допуним свој албум марака, а не да их на другу какву цељ употребим, онда је г. управник казао: па узмите, али ми је напоменуо да их не смем нипошто употребити, докле се не пусте у саобраћај, што сам тако и учинио.“

После овога, небо се мало разведрило и многима је лакнуло, али ипак још није било довољно јасно: шта је требало управнику Аржавне штампарије да поклања марке које још нису у оптицају и да ли је доиста у питању само једна несмотреност с његове стране»

Истрага је вођена и даље. Најзад, по писменом захтеву министра просвете, управник Државне штампарије дао је фебруара 1890. године опширно разјашњење целе „афере“. Из тога службеног акта сазнајемо да је, у време кад ће случај избити на јавност, Државна штампарија у Берлину послала нашој Државној штампарији отиске свих врста нових марака у разним бојама. Отварање сандука са клишеима и отисцима извршено је комисијски. Клишемн су стављени у касу. Министарство народне привреде узело је отиске на увиђај, али их је вратило Државној штампарији, пошто су управнику дата упутства у погледу боја и хартије. Дакле, преузете су све мере предострожности да не би дошло ни до каквих злоупотреба, Међутим, по повратку из министарства, управник Државне штампарије позвао је Димитрија Живадиновића, члана фирме „Јевта Павловић“, која је лиферовала хартију за Државну штампарију, и показао му отиске, односно „корекуре“, као што то управник каже у своме изјашњењу, да би уверио лиферанта како је немачка хартија боља од оне коју он набавља. „Том приликом замолио је г. Димитрије Живадиновић управника, да му ову коректуру марака да ради упоређења са својим хартијама па ко буде потребно да их пошље у фабрике бечке ради анализирања, нашто му је дато од свих врста као проба за набавку боље хартије“. Из истог акта видимо да су

20