Filatelista

отисци тих марака дати још и следећим лицима: Кости Протићу, Краљевском намеснику, за њега и Краља, Ранку Тајсићу, народном посланику, Алекси Спасићу, управнику Управе фондова, и једном фабриканту из Стутгарта, а све то ради упоређивања боја.

Искази Живадиновића и управника Државне штампарије нису се у свему потпуно слагали, али се ипак на основу ових података могло поуздано закључити да у целој тој „афери“ није било никакве штете по државу нити какве злоупотребе.

Управников навод да је немачка хартија за марке била боља од оне коју је Живадиновић лиферовао утврђен је као непобитан, јер је он то изјавио и у Министарству народне привреде пред начелником Св. Гвоздићем и секретаром С. Поповићем. Али не може се одбацити ни искреност Живадиновићеве изјаве о жељи да испуни

молбу трговца Терзибашића, као и да „допуни“ свој албум марака. Изгледа да је он згодно искористио управниково тврђење о лошијем квалитету његове фирме, па је тако „ради упоређбења“ дошао до првих отисака нових марака.

Неоправдано осумњичени управник из чијег се извештаја види да је био тешко погођен тим немилим случајем није се могао уз Аржати да не напише следеће у својој одбрани: „На овом месту част је потписаном управнику саопштити Господину Министру: да је од 1866. године па до данас под његовом управом наштампано: поштанских, таксених, крчмаринских, дуванских марака као и марака за жигице, облигација и новчаница Народне банке “ вредности преко 50.000.000— динара и до данас није ни један комад проневерен од стране управе или комисије нити се ма где показало каквог фалсификата.“ Честити Раичевић на крају додаје како се за 32 године државне службе стално „трудио, студирао, размишљао и радио“ да постигне што бољи успех, „па поред свег тог мог ревносног рада мени се ставља у грех оно што ни у колико нисам заслужио, а то је ова сумња, која је потекла из непознавања ствари.“

Тако је због ревности опрезног државног службеника Милоја Гајића руковаоца поштанских марака, пре педесет година патријархални Београд пуна три месеца брујао од разговора о тој тајанственој „афери“, која је створена око неколико малених поштанских марака. Најзад марта 1890-те године министар просвете Милосављевић, уверен у исправност управника Државне штампарије, ослободио је душевне патње Стевана Раичевића, доневши решење „да се сваки даљи извибај по тој ствари прекине“.

Момчило Милошевић

Штампано у „ПОЛИТИЦИ“ бр. од 6, 7, 8. јануара 1941. год.

По одобрењу г. Момчила Милошевића, уступа се овај чланак »О једној „афери“ из прошлости“ око једног примерка поштанске марке од 0.110 динара да се може одштампати у јубиларном броју „Филателисте али да се рукопис врати писцу.