Filatelista

Ради исхране толиког броја коња, мензулана београдска морала је имати и знатне количине сена. Због тог сена Совјет је добро изгрдио Исправничество актом од 26 септембра 1835 г., бр. 723. У том се акту, између осталог, каже:

„Између многих непоредака јесте и онај што је мезулџији београдском допуштено 10—12 пластова сена садети близу топографије кнежевске у којој се ствари налазе које преко милон гроша коштају. Како је то и ко је то допустити могао да се онде сено садене, где ни један хват одстојања нема од оџака у коме ватра једнако гори2

На завршетку Совјет наређује да се сено одмах одатле уклони. Место на коме се ово сено налазило, било је до кафане под знаком питања с доње стране. ЈУ тој згради, у оно доба, била је смештена државна штампарија.

Каква је манипулација била код отправљања званичних писама, казује нам и Објава коју је Совјет у Крагујевцу издао 31. децембра 1835. године под бр. 1280.

„Којом се мензулџији Свилајначком налаже да писмо на његову Светлост под Н 1 атресирано, које суруџија крагујевачки до СвиЛајнца Доноси, одмах и без икаквог одлагања до Пожаревца отпраBH.” IIo Apvroj jeAHoj објави Совјета од 18 ХП 1837., наређено је мензулџијама од Крагујевца до Алексинца да доктору Антонију Славију који правителственим послом у Алексинац путује, два коња са суруџијом песплатежно дају.

Како је званична пошта преношена коњима, она је врло брзо стизала на место определења. Коњи су ишли брзо и на свакој станици — мензулани — чекале су суруџије са одморним коњима и продужавали пут.

Писма су ношена у затвореним кесама, понаособ за свако место. Кесе су биле од јаког платна и запечаћене.

У поштанском саобраћају из Турске, писма су отварана и каБена. Транзитна писма нису отварана но су скроз, кроз коверте, била бодена и кађена.

За каБбење су употребљавана ова средства: смеса сумпора, шаАмтре и мекиња, или хлорна пара. г

Мензулане су давно нестале — пре 55 година на главним путевима, а на споредним их је било све до Светског рата. Вршиле су своју дужност ваљано и оставиле лепе успомене.

У предратној Србији, пре отварања пруга Параћин—Зајечар и Ниш-—Књажевац—'Зајечар, била је најдужа сувоземна поштанска линија: Ниш—Сврљиг—Књажевац Село—Зајечар—Неготин. Та пруга је била дугачка око 180 км.

Пошта је полазила сваког дана у 7 часова ујутру из Ниша и ношена је колима са арњевима. Обично су ишла једна кола, која су вукла три коња, а кад је било много пакета, или путника, онда их

оњи су мењани у Сврљигу, Књажевцу и Зајечару. До Књажевца се путовало обично 8 часова, а зими, кад настану сметови, и по

гуће потовање.

Цела та линија, због романтичности, необично је интересантна. Путовање лети било је изванредно уживање. На Тресибаби био jie