Filatelista

Срааге ва

Адам Мицкијевич приказан је на пољским маркама: 1947. на марки од 20 Зл. (редовна серија "Пољска култура,), на марки од 15 Зл. (приказ рељефа "Мицкијевич и Пушкин, ) и у серији "Чувени писци, (10 Зл.), 1949. године, 1955. његов споменик у Варшави (60 гр) у оквиру редовне серије "Споменици, и серија од 4 вредности поводом стогодишњице смрти:1962. у серији "Велики Пољаци,. Поред тога издате су марке и у Бугарској 1955. године 44 ст. (серија "Култура,), ЧСР 1955. у серији "Песници, итд.

Иначе, Вук Караџић је новембра 1820. године био изабран за дописног члана Ученог друштва при Универзитету у Кракову (у то време Краков је припадао Аустрији, Варшава Русији, а Познањ Пруској).

РИТУ ИЕ 1

DOLSKA'

МИСТИФИКАЦИЈА ПРОСПЕРА МЕРИМЕА

Француски књижевник Проспер Мериме (1803–1870) писац романа "Хроника владавине Шарла !Х,, новела "Кармен, и "Коломба, и преводилац са руског језика издао је 1827. године збирку тобоже српских народних песама "Гусле, (имагинарни гуслар Зумбул Маглановић из околине Задра) – у ствари своје песме којима је вешто дао одговарајући садржај, облик и стил. Та мистификација успела је да превари и једног Мицкијевича, који је мислио да је то стварно превод наших народних песама.

У писму индиректно упућеном Пушкину (1835), Мериме објашњава како је настала ова збирка. Намеравао је са једним пријатељем да преко Трста отпутује до Дубровника, али како нису имали новаца, решио је да унапред опише тај пут и прикаже песме из тог краја. Користио се једном брошуром француског конзула из Бање Луке и Фортисовим путописом.

Проспер Мериме приказан је на француској марки у оквиру сериј

"Чувени људи, за 1970. годину. у Не

Треба поменути и да се Алфонс де Ламартин (1790—1869), песник и политичар, у својој епској песми Пад једног анђела, користио мотивима из неких наших народних песама. У делу "Пут на Исток,, постоји поглавље "Белешке о Србији,.

Његов лик приказан је на француској марки од 1+1 фр. из серије "Сто _ волуције 1848,. Фр риј годишњица ре

ВУК И ЧЕСИ

Први превод српских народних песама из Вукове збирке појавио се у Прагу 1817. године (Вацлав Ханка).

Јозеф Добровски (1753—1829), "отац словенске филологије,, кога је Копитар упознао с Вуком 1819. године у Бечу, није прихватао Вуков народни језик, сматрајући да је то покварен говорни језик (чист језик је у црквеним књигама). Нашу народну поезију ценио је као "етнолошко-филолошки материјал,, мада је истицао лепоту и нежност женских песама. У вези са Вуковим спором био је за "средње решење, – народни језик комбинован са словенским. Последња вредност од 5 Кр у серији "Годишњице чешких и словачких писаца, из 1953. године приказује портрет Добровског (ЧСР).

11: