Filatelista

важно ина каквом је папиру отисак као и да ли је жиг редовно чишћен од наслага смесе и делова чоје са јастучета.

Трећа теза, да само зато што је пронађено више примерака са жигом (на пример 17/5) може да буде тачна, али може и да значи да се отпрема, у овом случају новина, вршила-тога истога дана. Сигурно да нећемо веровати да је поштар, да би датуми били различити, новине отпремао по једну дневно.

Мора се свакако поменути, да ћириличне новине нису биле искључиво штампане у Србији, него и у Босни и Војводини, које су биле под Аустроугарском тако да су новине долазиле претплатницима у Србији из иностранства, па је морала да се плати поштари-

Др. Јован Величковић, Београд

на за доставу. Ово напомињем јер су · новине за претплатнике унутар Србије, штампане у Србији, бесплатно достављане. тумачење, да су наше прве марке „биле само лепак за спајање новина и да због тога нису могле бити поништене поставља питање њиховог штампања уопште и плаћања поштарине путем марака.

На крају, зар не заслужује један стручни деманти за овакав примерак, више стручног образложења ако су:

= Новине из тога времена,

– Оригиналне марке из тога временаи — Жиг у употреби у том времену2

ПРИЛОГ ПОЗНАВАЊУ МАРАКА ИЗДАТИХ ПОВОДОМ ТРОЈИЧКОГ САБОРА У БЕОГРАДУ 1908. ГОДИНЕ

Марке издате поводом одржавања Тројичког Сабора на Ади Циганлији у Београду, а у корист Новинарског фонда претстављају посебан куриозитет, јер су као званичне поштанске марке за новине издате тек 20. Х! 1911. Тиме се изашло у сусрет тражењу Удружења новинара да се ово издање озваничи, што је учињено претискивањем државног грба у црној боји преко марака. Марке су биле у оптицају до 16. новембра 1912. године.

Тираж је био мали, а вредности од 30 и 58 пара, 1, Зи 5 динара уопште нису могле да се добију на шалтерима. Потреба за овим маркама била је минимална, нарочито за већим вредностима, тако да су поштански употребљене омотнице које су путовале у иностранство веома ретке. До данас сам видео 7-10 омотница послатих од стране тада већ познатог београдског филателисте

и пионира српске филателије трговцима у Немачку и Аустрију, како би издаваче каталога убедио у легитимност овог издања. Ова та писма франкирана су најчешће маркама од 1, 5, 10, 15, 20 и 25 пара у низу, препоручена и префранкирана, углавном упућена фирми Зепђу Лајпциг или познатом бечком трговцу Аидони Епеа и. У овом малом прилогу приказујем илустрацију једне од две препоручене новинске омотнице, франкирану марком од 5 динара (друга је франкирана марком од 3 динара) на препорученим омотницама уредно путовалим за Беч. Према моме сазнању ни у једној збирци Србије, или на било којој аукцији, нису виђене ове марке на оригинално путовалом писму, па стога ово пријатно изненађење делим са читаоцима фФилателисте и интересентима за ово изузетно подручје српске филателије .