Filatelista

Прецизирано је да Коњичка и Моравска дивизија поседну Банат, Дунавска дивизија Бачку између Дунава и Тисе до линије Баја – Суботица – Сегедин, а Дринска дивизија активност у Срему, Славонији и Хрватској, стим да одмах поседне Срем.....

Према том упутству Коњичка дивизија је већ 10 „новембра ушла у Вршаци продужила према Темишвару, а следећег дана избила на 50 км. од железничке пруге ОршаваТемишвар. Моравска дивизија је после преласка Дунава упућена правцем Бела Црква – Вршац – Темишвар, а Дунавска дивизија је 10. новембра ушла у Нови Сад." (2).

Не улазећи даље у потписивање Конвенције о примирју, о чему се могу наћи детаљи у мемоарима генерала Калафатовића (3), чињеница је да је 13. новембра у Београду ова Конвенција потписана од стране генерала Анрија и војводе Мишића, са стране Савезника, и министра рата Мађарске Алберта-Бела Линдера. Тиме су непријатељства између Савезника и Угарске (Мађарске) престала. У то време су француско-српске снаге већ запоселе Суботицу, Бају и Сомбор.

Суботицџа 14. 11, Т У Г А Р С К А

ТЕМИШВАР =

| 15. 1.5' Вршап

РУМУНИЈА

Смедерсво

ћ у А Милановане

Слика 3 Напредовање српских трупа ка северу по ослобађању Београда (2)

Примирјем је српској војсци потврђено поседање територија обележених демаркационом линијом која је на истоку ишла правцем Оршава – Мехадија – Карансебеш – Лугош – Арад, на северу дуж реке Мориш и даље правцем Сегедин – Печуј - Барч, на западу Дравом од Барча до Осијека и даље железничком пругом од Осијека до Шамца на Сави (4).

Српска војска је имала да брани границе новопроглашене Краљевине и унутрашњи оредак, пре свега да сузбија снаге незадовољне уједињењем, из редова бивших аустроугарских официра, чиновника и франковаца у Хрватској, као и сепаратистичке окушаје у Црној Гори, где су присталице краља Николе | Петровића, потпомагане Италијанима, настојале да измене одлуке Подгоричке скупштине. Војска је била одлучујући чинилац одбране територијалног интегритета нове државе, међународно непризнате и неутврђенихграница, на којима су, готово целом њиховом дужиномодпреко 5.000 км, буктали сукоби. Италијани су посели Истру и Далмацију, Словенци и српска војска водили борбе у Корушкој, припадници Унутрашње македонске револуционарне организације (ВМРО) упадали из Бугарске у Македонију, а Румуни истицали претензије на цео Банат. Италијански повереници у Албанији роварили су против Краљевине. (5)