Francuska sociologija : njeni glavni nosioci u XIX veku
8
од те љубави биће великих последица". Клотилда де Во, млада удовица од 30 година, болешљива и фина песникиња, приближила се Огисту Конту, Он се у њу смртно заљубио, али она никада није била његова. Годину дана касније, она је умрла од грудне болести у његовим рукама. Међутим, све његове страсти, све жеље за њом као да су му удариле у мозак. Код њега се развила осећајност дотле непримећена, и удубела се у њему са његовим моралом. Тако је он дошао до религиозности човечанства, која га је учинила мало чудноватим као филозофа али га је приближила народу, Као Сен Симон у старости, и он почиње водити рачуна о томе како ће се остварити његов систем, јер га никада није задовољавала филозофија за књиге; хтео је један систем за управљање друштва и народа. И он тражи елементе који ће прихватити његово дело, тражи своје верне који ће испунити његову цркву. Обраћа се првенствено радницима и женама. и жвне, то су основни елементи новога друштвенога реда, Несумњива је ствар да је пролазак Клотилде де Во кроз његов живот имао дејство да пробуди у њему једну људску симпатију, бескрајно велику, Али се не може рећи да је нова религија коју је љубав пробудила у њему убила његову активност, Религија се његова не претвара никада у чисту контемплацију, него га још боље упућује на акцију, И код Конта налазимо оно исто јединство које смо констатовали код Сен Симона, Само док код извесних људи као што је Мојсије или Буда или Гргур VII постоји јединство јаких који су успели да створе свој систем у животу, дотле код Огиста Конта налазимо до 45. године јединство јаких мозгом, а од 45, године до смрти налазимо јединство слабих у срцу.
Прудон
Трећа фигура XIX века која даје свој прилог француско; социологији, јесте опет један интересантан човек, Пјер Жозеф Прудон, мали типографски радник из Безаксона. Већ у младости, Прудон има врло оригиналне идеје; тако, у једном малом меморандуму који упућује Савету Академије проглашуједа је својина крађа, Он се везује за социологију због тога штоће, поред свега свога индивидуализма, поред свег егзалтирања људске личности, одавати велико штовање друштву, и што)есматраодаје„свеизван друштва само химера и празна слика“. Одиста, тај индивидуалист сматрао је да човек треба да се утопи у друштво, јер је друштво организам који мора живети, и због тога му треоа