Francuski romantičari i srpska narodna poezija

АТА

+

' обзорју као класично сазвежђе, у доба када се. Париз заносио прогом Г. Лувеа и стиховима Демустјеа, и да су словенски (е5стауопз5) научењаци, врло смотрени у својим претенсијама, допуштали себи подругљив осмејак када се говорило о нашим научењацима. Вели се даје то последња земља која је сачувала култ Ескулапа, и држи се да је захвални Аполон налазио извесне дражи да последње звуке са своје лире испусти на месту где се још волела успомена његова сина“. Као обрасце те књижевности, Нодје доноси три песме: дв народне, Спалашин-Бег и Жалосну пје санцу племенише Асан-агинице, пи Свијешњак од Игњата Ђорђића.

Спалашин-бег (5рајани-ђеу) је, тврди Нодје, аутентична „национална балада“, песник, Урбана Апендинија (рођ. 1771) који је био брат Франа Апендинија, познатог писца историјг дубровачке, а и сам философ, књижевник и латински песник. Који је овај Соркочевић на кога се овде мисли, не може се поуздано рећи. Можда је Михаило Соркочевић, писац похвала о Кунићу и Стају из ХУШ века, или Петар Соркочевић који је попунио ХМ и ХМ певање „Османа“, или најзад, Антун Соркочевић који је у француским листовима писао чланке о Дубровнику, које је после сабрао у књижици „Ргастеп!5

виг Утзбојте ро аце ег Шеегатге де Рапе. герибиуне де" Касизе“ (Раг5, 1889).