Glas naroda

виите, те се толико пута отме и нагне кроз свет, али благо оном кога иогази или ногом одгурне, а, најсрећнији је онај. кога на рогове дигне и о земљу тако удари, да му глава одлети на једну страну, а ноге на другу — тај Ие управо у рај мисирски. Тако ето, из лудости натоварио је народ сам себи беду :на врат н још се радује. кад гато вигае од ње нати. Заиста благо варалицама док је луда по свету. Весна Аписа, тако су звали тога дивљег вола, ранигае медом и шећером тадагањи левити мисирски, што се држаше за ирвенце у народу, а бигае р.обови марвинчетови, а сирома миран жерав, који по читав дан на највеГшј припеци вуче плуг, срећан је, ако тога дана о јито мање батина прође. Тако .је ради лажне вере, за 5еФ силнима, толико нута проливана крв најчестнтији људи на свету. Грчка историја нуна је таких нримера, а мићемо овде само један навести, навегаћемо за прнмер Мфнгенију кћер грчкога краља Агамемнона. Иомислите само, најлепгаа, најчеститија девојка у читавој земљи грчкој била је Ифигепија, а отац јој бегае најваљастији краљ у оно доба, па како је отац миловао своје дете, како ли је дете свога оца љубило. Долазигае нросиоци са све четир стране, синови најсилнијих царева земаљских и све их одби ћерка Агамемнонова и никоме је не даде отац Агамемнон. Али дође несрећни рат тројански, диже се на војску краљ Агамемнон, али богови зажеднели жрви људско, па никако да пусте добар ветар. Жреци, они гато нринагаагае жртве') боговима, клечагае седам дана од 1утра до мрака, али богови не даду ветра. Текосмидан. када је ветар и сам догаао, доре нрви најстарији жрец, на ирилику тадагањи патријарх и рече: радуј се краљу кћи твоја нагала је милости у небеснима, једаи од њих изабрао је себи за невесту, а таста ће даривати ветром најбољим, и народ повика: Слава на висини боговима, и спали несрећну девојку, да лакгае горе женику одлети. (Иаотавмће се.)

И 3 К 0 Т 0 Р Ж .! Е. / Ко је с тарешовао Грбима у ирва времепа, иад < у дошли у земље, де су сада ? Човек је рођен да у другатву живи. Удругатвусваком има опет свакојаких људи. Једни су добри а други хррави. Са добрима може свако изаћи на крај, али са хрђавима не бива тако. Добар човек зна. гата је његово па то иеда другом а зна гата .је туђе па у то не дира, и хрђав до дугае зна гата је његово, а гата је туђе али опет вели: твоје једем,амоје нек стоји. Хрђав дакле човек хоће да отме да украде да нреI) У стара времена, кад су се иолиди Богу, морало се какво живинче спалити у славу божију ; често су и саму своју децу спаљивали, а данас се место тога пали тамјан и каидило.

вари другог. Ако је онај јачи, који је добар и којекакоћесе сачувати, али ако није онда је пронао. Да дакле хрђави по својој вољи не праве гатете добрима сложили су се добри и изабрали једнога човека, који ће судити и добрима и хрђавима. Дакле прву власт дао је судији иарод у руке, и но томе народ је господар свакоме судији и господару на свету. Те судије звали су у стара времена старешинама, јер је само старији човек морао то бити. Старешине те имале су у ирво доба врло малу власт а то је само да кажу тнта је право, гата није, и да саветују оне, који се тужу. Али мало по мало, кад се увидело, да не помажу само лепе речи, јер хуље их на једно уво приме на друго пусте, онда народ да тима старегаинама и ту власт, да могу натерати, да се извргаује оно, гато они нареде. Старегаине те осиле се тако мало по мало, па дотерају дотле, да си их хтео не хтео морао трнети. Они су испрва бирани на кратко време, али кад се отегае остагае то до смрти своје, на неки бигае тако страшни, да још из гроба иароду заповедаху наређујући да мора на њихово место њихов син доћи. Те старешине зваху се различито. Једни се зваху кнезови, други војводе, жупани, мали и велики, херцези, краљеви, царевн. Ео су биле прве старешине кад је нага народ прегаао у земљу грчког краља Нраклија у данагању Србију, Восну, Херцеговину, то се данас по имену не зна, стари писци веле само то, да се тај, гато је нревео Србе у ове земље звао кнез, па кад је он умро, да је иа његово место догаао његов син, а иосле унук и његови потомци. Први српски велики жупан чије име спомињу стари писци звао се Воислав. Тада је био сваком народу најпречи посао да војује, па су ето већ и на кргатењу казивали детету, гата га чека у свету, те га назвагае Војислав, желећи да славно војује.

ЗА ЧУВАЊЕ II НЕГОВАЊЕ НАРОДНОГ ЗДРАВЉА. О пуштању крви. Код нагаега иарода угало је већ тако рећиумоду, дапугатакрв. Чим те малоглава заболе, пугатај крв; чим ти нога почне севати пугатај крв, чимтеносзасврби, удри у њега са травом, гато се зове пусти баба коњу крв. Као да је крв вода тако се иемилице трогаи. Па ко јетотако троши. Онај, што једе киселице, пасуља, црна лука, што само од недеље до недеље омиригаи залогај меса, онај дакле који се тако рани, да нема доста крви ни да живи. Заиста, као иначе тако је и у пугатању крви наш народ распикућа. Одмах од спасова дана почињу неки одливати крв од себе па то тако сваке друге иедеље. Али људи божији, та то не ваља. То је убиство. Та крв је живот. Крв ,је новац. Шт*о .је новац у свету, то је крв у човеку, па