Glas naroda

146

Русија на страни Бугара бити, па ако су Грци и једновијерници Русије, ипак се нова политика неослања на „једновјрје," већ на „једноплеменост," попхто је јасно, да се Славенство не има само борити са германством, романством и мађарством, већ такођер и са хеленством' Дочим су Бугари по броју скоротако моЕни, као целокупно друго Југославенство, дочим су крепак и радин народ—туде душевно башнама Србљимајако сродан — желимо им од свег срца коначну побједу на црквенонародному пољу — као почетак велике подитичнонародне будућности и самостадности. у Вуковару 5 Маја 1873 г. Милан П. Јовановић.

ИСТОРИСЕЕ СЛЕКЕ. I. (Свршетак.) Но да се душевна заједница утемељи и да напредује, потребна је народима и политичка заједница. Историја света сведочи, како у почетку имадоше политичка права само властела и више свештенство или тако звани привилегисани сталежи, затим их задобише и грађани, па тек онда пређоше у власт целоме народу, и тек власт целога народа предаје их у право сваиој појединој особи. Неман>а је имао пред очима народну државу, као што то налазимо јасно изречено у хрисовуљи, коју даде манастиру Хиландару; но почем је у тадањим околностима не могаше ослонити на цео народ него само на властелу и свештенство, то је црква имала поред ширења хришћанске просвете уједно и задаћу, да посредује не само око тога, да се сви сталежи у народу приволу новој државној заједници, него и да се међусобно једначе и приближују. То има^аше да врши и православна црква, што је тим лакше могла чинити, кад се служила народним језиком и кад је била тако уређена, да се себар од попа и калуђера могао успети до црквеног предстатеља и тиме уједно и до државног законодавца и саветника круни. Пошто смо укратко обележили значај властеле и свештенства у држави српској, остаје нам још да летом прегледамо основу народну, на којој је сва новоуређена зграда почивала, право рећи, језгру из које је та зграда поникла. Подпуну славу државног живота могао би намтек онај предочити, који је сретан да има све изворена руци, да их проучи. Почем ми досад не бивасмо у таквом положају, нека се читаоци задовоље, да им изнесемо нацрт, који тек главним потезима кроз маглу пробија, док не дође мајстор који Бе маглу разгонити и открити нам све тадашње крајеве српске у правом облику. Где су и како су становали стари Срби? Догледајмо на мапу, па ћемо се осведочити, да су готови сви крајеви бреговити, које Срби населише. У њима

су владари и госпоштина становали по градовима, тврђавама и кулама или по манастирима. Да градови нису били много настањени судити је по томе. што не бешеготово никакве индустрије изузев домаће огранке њене, тако исто и унутарња трговина, коју становници међу собом тргују, сводила се на производе, који беху од најпрече потребе. Лако је помислити, да су главнији градови у унутарњости били мањи од главнијихприморскихградова, који бехуглавни трговци српски. Језгра пак народна, која још не има^аше никаква права у политичном животу, становалаје разтресена по засеонима, бавећи се у главном ратарством и сгочарством. Она се наводи у споменицама под општим именом себри (4. себар (вићсШлз) по Вуку се у Дубровнику и данас тако зове тежак. ШаФарик мисли, да долази од Сабира, каје Авари и Бугари покорише н од којих остаде име Семберија у Босни.) Меру себрима беше и трговчића и занатлија, нарочито ковача, седлара, кројача, златара, беше меру њима и такових, који су имали властитих земаља, у споменицама названи неропси (5. неропах (а§псо1а) по ШаФарику од старослов. ноурв (1егга) и пахати (агаге) ноуропахв скраћено: неропхв) но далеко највећи део беше насељен на земљама, које је само уживао; у име тога морао је одраривати господару ужаване земље, било самом краљу, било онима, које је краљ за господаре потврдио: властелину или цркви и давати им дела од својих плодова; беше их наЈпосле и таквих, који нису имали ни куће ни кућишта, нити друга каква земљишта, него су живели као слуге у својих господара, ти се у споменицама зову отроци. Више засеока сачињаваху једно село, више села једну жупу, у жупи, беше град, где је становалаглавна власт над целом жупом, а жупе подпадаху већој области из којих се састојала цела држава. Видесмо дакле довде, како се држава српска при крају дванаестог века подигла и почетком тринаестог века изнутра споила. Тако могаше и она ступити на позорницу света, кад се почеше поЈ 'ављивати прилике, које ће да преврну облттк европском истоку. Стаћемо сада мало, да се обазремо око тадашње Србије. Византиска царевина прелазаше већ у посдедње мене својега трајања; у аФричким, азијским и европским крајевима њеним поникоше нове државе, од којих су неке већ досадопседалеЦариграда друге се сада спремаху, да га освоје. Његов положај беше заиста вредан, да се суседни владари за њега отимају, а његова неописана лепота заслуживала је бољих господара од својих царева, који га баш у то доба издаше крсташима и разбегоше се у кутове црног и егејског мора. У то доба беше у Цариграду за педесет и седам година латинско царство, а грчке династе гледаху из Никеје, Трапезунта и Епира, ко да га пре1)е себи поврати, и ако се енало, даганикоји неће моћи дуго задржати. Издаље се помицаху