Glas naroda
посејани усеви, а да то бива особито посде еспарзета и црвене детелине, то знамо из искуства. Некада се жито није косило него. се жњело српом а отуда је остајала већа стрњика, те је давала њивама више црнице. Знамо да жито, кад се жњело српом, није било обријано до корена, него да је остајала велика стрњиаа. Ова стрњвка била је треБина хајд да речемо четвртина сламе. Та трећина сламе збила седозиме уземљу, е пролећасује заорали а из године у годину било је с тога све то више црнице. Наравно да је то бивадо тамо, где су је људи остављали на њиви, где је нису купили грабљама, за огрев. Ма да се чини да је ово умножавање црнице стрњиком слабо поправљало њиву, ипак је 8натно утицало на доброту усева, те се може рећи, да је ако се узме, да се и онда као данас ^убрило, земља са те стрњике давада бољега рода него данас, када се већ више не жање српом него коси косом. Питајте старе газде, они ће вам то казати, само ако се сеВају још тога доба. Еад узмем да се тиме штедила и одржавала снага вемље, онда морам реБи, да ми је жао што се више не коси српом. А то доба је и онај у неколико понрављао своју земљу, који није иначе ђубрио и који и сад, кад остаје тако кратка стрњика иди никако и не ђубри иди ако нешто и ђубри, а оно у сваки 15—20 година дође на један данац ђубрета, дочим }е онда велика стрњика бар сваке године по нешто снажида њиву. РеЕиБе ми когод, та кошење је много боље, брже а што је брже од мање је штете, јеФтиније је. Таја то знам, да се данас у свему хоће брз посао, нитја хоЕу да преддажем да се и данас жање српом. Веде: боље је окосити житама сву сдаму па је измешану са балегом своЈе стоке вратити земљи. Ео ово доследно ради, тај је добар газда,томеја и не замерам, али богме замерам, љуто замерам онима газдама — а њих је на хиљаде — који своју њиву обрију да је ни Прока берберин не би умео депше обријати, а сламу посде код куБе изгору, продаду, нити се труде да је учине 9убретом, те да је опет извезу на своју њиву. Замерам ја оним газдама, који ђубре сваки 25—20 год. једанпут, ва те небриге боље би бидо да се природа сама брине. Ако би се који од читалаца ове књиге осмехнуо на моје речи, где казујем како и стрњика ђубри земљу, томе ипак ведим, да се 8емља може поправити ако и не савршено и онда, када се ђубри самом сламом. Не снажи свака слама једнако родну снагу земље. Еодико која слама вреди за тај посао, то зависи од тога, кодико је . која сдама богата у алкадичким солима и колико има у себи гушљика, По покушајима, које су учинили Спренгед, Восенгол и Пејен, сва тројица су сдавни економски писци,
требало би нам, кад би хтели да поправљамо њиве своје самом сламом на једно баварско јууро (946 квадратни хвати.)
33
центе
грахове сламе
50
п
сочивне „
76
У>
пројине „
124
п
пшеничне „
125
п
пировиие „
214
»
наполичне „
249
п
зобне „
266
п
јечмене ,,
252
п
ражне „
Затим долази
репица, вика, пасуљ
Што мање цената набројене врсте сламетребаза поправку једнога јутра, то је у тој слами више адкалске соли. У том погледу је на прво и месту слама од грашка, за тим од сочива. Из овога исказа могу се уверити читаоцн колико вреди слама, што је за стељу употребљујемо. У нашој земљи ушдо је у обичај, да сваки газда засејава своју земљу пијачким усевом: репицом, пшеницом, ражју, зобљу, јечмом и кукурузом, да би имо више прихода преко целе године, и стога мало остаје места за крму, а та је несаразмерност уусевима врло жадосна по наше газдинство. Са ове несаразмерности бива то да је у нас особито по равницама мало газдалука, који нису до последње стопе узорани, у којима би држање стоке било у саразмеру на прама усевима. Накоме и непадана ум она грдна штета која ностаје отуда, што плод усева наших носимо на пијацу те га продајемо, без да држећи стоке и добијајући од стоке довољно ђубрета, надокнађуј мо њивама снагу што им узимљемо. Жи по нашој радњи вадимо непрестано из земље али се не старамо да јој утрошену снагу непрестано и саразмерно надокна$ујемо, са те наше небриге сустижу нас неродне године а ако тако устраје пропашБе нам газдинство баш сасвим. Наше газде веБ љуто осеБају како данас замља слабије роди него што је то било у старо време, када су одморније земље богатије пдаБале ратарову муку. Ако испитамо мадо дубље узрок за што нашега8де пропадају, то Бе мо без сумње уверити да је мимо то, што поља мање роде и што цене рани скачу, гдавни узрок у комасацији, која бииначетребала да буде снажна полуга газдинском напретку. Пре комасациЈе држао је готово сваки газда на општем пашњаку много више марве него што данас држи на својој комасираној земљи. Жнога марва давада је и много ^убрета, те је газда могао њиме боље да поправља своју земљу, а данас је мадо марве, мадо 9убрета те с тога н слабе поправке а боме отуд и слабијег рода. У оно доба стојало је наше сточарство — ма да је како слабо било — у бољој саразмерици напрама узораној земљи, него што стоји сада напрама нашој комасиратој земљи.