Glas naroda

БРОЈ 4.

„Г I А С Н А Р 0 Д А."

ГОДИНА IV.

ворови, и јееи-л се кад год запитао: ко то учини да је сад тако. Па је-д ти кад на ум падало да се зарадујеш, што се у књизи српској пише лепо језиком, к ојим наш честити народ говори — те ти у нас нема ни у том разлике између господе у свили и кадиФи и између вредног ратара у својој бугар-кабаниди. и ваљаног занатлије крај свога тешкога рукотвора!... Све је то, и још много, много друго, учинио Вук СтеФановић Еараџић, рођен Србијанац а старином Херцеговац. И зарад смерне успомене на данашњи дан смрти његове ире десет година — ради смодати прикажемо у слици и животу тога нашег, нашој књизи добротвора; те место парастоса по црквама н и к му по свету пошту и славу одаје глас на| р 0 д а ! Ни у ком можда народу није таких прилика као што је у нас, да све што је добра у народу, пониче од људи, који баш унрав из сред народа свога изађоше. Српски филозоф Доситије Обрадовић роди | се у сиротињи српској; српскијезикозналац Вук Стеванови!) Караџић роди се у сиротињи српској — пајош ! под тешки терети од Турчина, под који се паћаше и I страдаше, пати још и страда добар део Србадије. Онај нрви дође те омили народу нашем књигу српску — овај други наступи за тим и научи нас, како ваља писати ту лепу нашу књигу српску. После светога Саве, ирвоучитеља и просветитеља српског, веТш се људи од ове двојице не родише у народу српском. У маленом селу Тршићу, у срезу јадарском а у нахији (жупанији) подрињској, у данашњој слободној земљи Србији, роди се Вук СтеФановић Караџић. лицем на Митров дан године 1787. За рата „немачкога" с Турци, године 1737. па до године 1739. с многи други племени дође тамо и настани се пдеме Вуково из Дробњака из Херцеговине. Ти СрбиХерцеговци населишесеонденастаром једиом селишту, где је пре тог било С т ар о-С е л о. па од куге пусто остало и раскопало се. Томе своме новокасељеном сеоцу надеиГу они име Тршић. да их жеља мине за својим старим завичајем и седиштем. гато се исто тако звало. Оцу Вукову име беше Стеван, а иризивао се Јокеимов, по имену очину, би то човек имућан и трговаше; мати му се звала Ј е г д а, од рода Симова-Зрнића. Имали су још петоро деце до Вука, али су им једно за другим поумирала. Ј нростоти својој жене су говориле, па и Јегда веровала, да јој децу једу вештице. Зато сад кад роди шесто ово дете, смисле да му надену име Вук — јер ирост свет држи: да неће вештице на вука,

ил као што у нас зову, на курјака. Безазлена ти је та простота! И Вук заживи у свог оца и мајке — навелику радост њихну, а на славу и дику свима Србљима и свој осталој браћи Словенима. Па како је чудно дошао Вук до свог крштеног имена, још чудније дође он до књиге и науке. У оно доба могао је човек проћи све старе српске земље свуд унакрст, а да нигде не наиђе на школу. српску — осим оно нешто мало налик ј на школе по српских намастирих; а књига и хартије ио кућах тамо српских једва и за лек! Тако је варварин-Турчии затрво био науку и нросвету ио том тамо српском крају и завичају, где се некад по српским штампаријама и већ штамнале књиге, далеко пре, нег у многих данашњих народа, | што се данас преа светом диче и ноносе науком и просветом. Па ипак је Вук још за малена научио читати и нисати. Његов рођак Јевта Савић, кога су надимкем прозвали били и Чотрићем, човек писмен и ; књижеван (потоњи саветник нахије зворничке) — ј| узео би Фишек барута па би барут разбио у води и тим мастилом писао би слова но хартији оној од Фишека, па би носле учио малога Вука тим словима, да их позна и нацише. Једва некако, након, тога добије му рођак тај од некуда буквар московски, те из њега научи Вук онако по старински срицати слово по слово, на речи извађати. За тим, на измаку године 1795. заведе неки земљак Вуков, Гргуровић из Тршића нешто мало школе у оближњој варопш Лозници — иотацпошље | Вука тамо у школу. Би.то је Вуку тада осам година. Брзо тн вам он изучи буквар, велики и мади. па узме часловац; и био је већ у ведико ведики часдовац, кад удари у Дозници куга у народ, па растера отуд н учитеља и ђаке. Два три месеца иза тога одведе отац Вука у намастир 'Гроношу, да настави књигу започету. Тамо, до душе, не допре куга, али оци калуђери по обичају (што до скора трајаше по манастирих, па можда где и још траје) место пера и хартије уклоие ђаку Вуку штаи и торбицу у шаке, а место књиге и науке истерају нред њега козеи козлиће. да их он чува да пасу. Док је Вук сидом пастир био, чувајући козе ј намастирске, отац му је код куће себи козара наиимао да му његове козе пасе. Те, кад по том дође у Троношу да свог ђака обиђе и надгледа — место у школи код књиге, иађе га на паши код коза. „Ако је тако — рекне отац Вуку — хајде ти кући, па чувај наше козе," и одведе га са собом, па му накунује овде у иаших крајевих (куд је