Glas naroda

ј ' БРОЈ 10.

„Г Л А С Н А Р 0 Д А."

ГОДИНА IV.

тар још пазити, да ни по што у огради врта ни у околини нема коља с кором, јер под оном кором пуно је те бубе, онде се најрадије крије, и леже, и онде се зими од мраза сачува, а кад нема тог коља ни коре, онда нема ни где да се онде близу задржи,јер у земљиил'под лишЕем умреодмраза, те с тога бежи што даље и тражи згоднога коља и коре, да се сакрије. 17. (Шта вреди једно тичјегњездо?) Тица мухоловка хранила је себе и петоро својих тичића. Свако тиче требало је на дан 50 разних гусеница, дакле скупа 250 комади на дан. Хранили сеугнезду 30 дана, те док не узмогоше летети, требали су 7500 гусеница. Свака пак гусеница пождере толико лишћа и цвета, колико је сама тешка. Гусеница треба у средњу руку 30 дана, док са свим

! не одрасте, те ако ноједе на дан само један цвет са воЕке, у тридесет дана поједе их тридесет. Тако једно мухоловично гнездо спасло је од гусеница 215.000 цветака. Узмемо ли пак, да по гдекоја гусеница и 10 до 30 цветака пождере на дан, онда се једва може да опише штета, што је таква неман нанесе воћки. Колико дакле вреди само једно тичје гнездо! 18. (За што су неки краставци горки?) Еад се год повреди врежа од младих краставаца, иликад су краставци посејани негде у хладовини, где нема довољно сунца — увек Ее бити горки. Ераставци воле јаку топлоту и добро напредују само при довољној топлоти и умереној влази, а хладовину не воле никако. НајвеКма воле заклоњене брежуљке, у које непрестано упире сунце.

ХАЈД'МО У ВИТЛЕЈЕМ. Из старих времена успомена на божиЂ.

У општини С. на реци Брзави стоји у врбаку у дољи једна усамљена црквица. Чудноватог је кроја та „црквица Витлејем" као што је свуд' у околини зову, са свим је друкчије зидана, него што се обично зидају цркве у земљи. Темељ јојје правилни четверокут, над зидовима јој се диже лепо сведено кубе, са југоисточне стране се улази унутра и ту се баш диже округла, врло витка кула небу у висине. Не мора човек бити вештакпа даупрви мах упозна да је кулица некад минарет, цела црквица пак турска џамија била. Уз то још, чим ступиш унутра, пада т>~ у очи турски полумесец, који је урезан у једну плочу, која је баш према уласку узидана; са врх кубета пак светли се крст, који је по свој прилици доцније дигнут: чудна смеса хришћанства и мухамеданства. Јнутри у црквици је празно, пусто. Само остраг на зиду, подједним сводом има једна доста велика, лоше намалана икона, у које се боја давно веН истрисала: представља божићну слику из Витлејема. Ј осиф и Марија седе над јаслима, у којима је новорођено детенце, са светитељским сјајем око главе, над њиме пружио главу доброЕудни во, да својим дисањем загреје божанственог малишу. Сваке године долази на бадњи дан силан свет изоколине уцрквицу пре нег што ће на јутрењезазвонити,црквицајесвагда бледим кандиоцем осветљена, па се захваљују људи тој икони, од срца се захваљују, а ниједан не зна за што. Ја сам се често од пређе возно по Брзави, пужао се на шумишко брдо, које красно грозним виноградом заеађено беше, па сам уз чашу лепе ру-

менике промишљао о догађајима старих времена. На пролазећи мимо црквицу Витлејем у врбаку и њу би увек посматрао и дуго лупао главу од куд је то чудновато име, зашто је такозиданаи збогчега толики свет на бадњи дан долази у црквицу? И ако самдуго насвестране распитивао, ипакнемогох дознати,докле ми једна стара добрабака,изсела С. не приповеди. Марица се звала старка и мора бити да је веИ давно под земљом, јер тадајој већ беше глава сва седа, а леђа погурена, јер су носила терет њезиних деведесет година; Власи, који су ту живели, држали су је за врачару. Елем нриповеди ти мени баба Марица цео догађај, као што је ишао од уста до уста и како га је Марицајош каодетеод своје старе прабабе слушала. 1593.годинене донесе бадње вече становницима села С. радости и благослова, као што то иначе чини Божић свуда, гдегод је хришћанства. веТ) бадњи дан постаде дан ужаса и грозе, исти онакав, као што га доживеше становници Витлејема када грозни Ирод посла људе своје „да покољу сву децу до две године по Витлејему и околини." Опака, тешка времена беху гада настала по целу Угарску: од висока Будима, престоницекраљеве па чак до Београда и Паланке светлуцао је турски полумесец. Да је голема невоља овладала земљом види се и отуд, што је 1582. општина Темшпварска у писму коленопреклоно молила папу, да јој пошље каквог учитеља, јер — веле кукавни грађани — деца им дивљају, а они немогу им учитеља плаБати, та једва што су децу и себе захранити и заоденути кадри.