Glas naroda

БРОЈ 14.

У НОВОМЕ САДУ, 7. АПРИЛА 1874.

Излази сваке недеље на читавом табаку. Дописи шиљу се уредништву , а претплата и огласиА ПајевиЂууН. Сад.

ГШ НАРОД

ГОДИНА IV.

Цена је листу: на годину 3 Фор. на осаа месеци . . 2 „ на четир меседа . 1 „ за Србију годишње 4 „

ЛИСТ ЗА НАРОДНЕ СТВАРИ, ИРИВРЕДУ, ПОУКУ И ЗАБАВУ. 3 А ОГЛАСЕ ПЛАВА СЕ 5 НОБЧ. ОД СВАКЕ ВРСТЕ II 30 НОВЧ. ЗА ЖИГ СВАЕИ ПУТ. ЦЕНЕ СУ ЗНАТНО НИЖЕ ЗА ОНЕ ОГЛАСЕ, КОЈИ ШТО 'ШПћК И.1И У ШТО ВЕВЕМ ОВИМУ ИЗЛАЗЕ У ОВОМ ЛИСТУ.

НЕМОЈМО ЉУБИТИ МРТВАЦЕ.

Као што у сваком народу заслуге за велика дела не прииадају само људима, него и женама, тако су и у српском народу женске много допринеле, тесе нама лризнају способности и врлине наше. Српека жена одгојила је оне детиБе, који су страхитрепет задавали душманима народним: српска мајка улије још од малена Сричићу љубавксвему ономе, што је честито и ваљано. Н заиста нема ваља да народа, у коме има тако честитих женскиња као у српскоме. Српкиња Милица ђевојка. која је узор женскиње, пева се истина само у песми, али има таких Српкиња и у животу, има их у народу, само што нису толико познате, јер оне не износе чедносг и врлине своје на вашар, као што је то, на жалост, сада скоро у моду ушло. Но Српкиња осим врлина има, као и свака женска, и мана. На и она Српкиња, која јеиначеузор женске, има таких мана, које је недостојном ираве имена српског, које на себи носи. Наше Српкиње. имају, као малокојеженске, осеВања за све оно, што им је блиско исродно. Нема ваља да женске, која зна тако волети пород свој као права, непокварена Српкиња. Само што она често у вољењу свом прелази границу разумности. Није нам намера да вређамо Српкиње. Нре него што би то чинили. радије би бацили перо из руке, макар мисли наше никад не угледале бела света. Али нам се не може на ино, а да Српкињама не замеримо нешто, што им сваки разуман човек, што и оне саме себи замерити морају. Ми замерамо Српкињама, што оне у љубави својој према милим и драгим, према сродницима себи границе не полажу. Инђијанка, када јој умре муж, скочи за њим у гроб, па се даде с њим заједно сахранити. Српкиње истина не раде као Инђијанке, али су, на жалост, сличне Инђијанкама. Ово нарочито важи за Српкиње сељанке. Нема читаоца, који не зна, како се наше Српкиње понашају према сроднику, када умре. Тежалости, тога запевања нема на далеко. Па бар да

остане на томе! Али се ту мргвац, докле год на столу лежи, непрестано љуби и цмаче. Сваки живи зна, да тело човечије, чим умре, а код гдеког још и за живота у трулеж прелази. Тај трулеж је отрован и нездрав је и за онога, који близу мртваца до!;е, а не камо ли за онога, који читаве сахатеи даненад мртвацем проведе, љубећи га и грлећи га. Нека је мртвац боловао од најсувље болести, нека је био што но реч. кост и кожа, некаму бољаније била прилепчива, па оиет је параона, која измртвог тела излази, кужна, смртоносна. А шта мислиш честити читаоче, како је кужна, како је смртоносна пара та од мртваца, који је био гојазан, или којије боловао од ирилепчиве бољетице, одколере или од богиња. Није ли то неразумно, није ли управо дивљачкн таког мртваца цмакати? Наше Српкиње хоЕе да покажу љубав и милошту своју према сроднику своме. То је лзпа, тоје нлемеиита особина њихова. Али не показује с«љубав љубљењем и грљењем, него се показује човечним поступањем према своме сроднику. Волиш ли сродника свога, ти ћеш га за живота пазити, сваку му услугу чинити, радост и жалосг с њиме делити. Падне ли у болест, ти Веш га неговати, свакогмогућег му лека тражити, до последњег даха га обнадеждавати. Уграби ли га неумитна смрт, ондага више не поврати. Онда ћеш гледати, да га пристојно сахраниш и да мууспомену чуваш, јеримаш још милијун дужности према другим сродницима, према народу, према људству, које још мораш извршавати. А како Пеш их. јадниче, извршити, ако себи без нужде живот прекраВујеш. увлачеЕи у се задах мртвачки? Српкиње мисле, да љубљењем мртваца овима неку љубав, неку милошту указују. То ни сами покојници од нас не могу захтевати. Њима за цело вишегоди, они воле, да ми останемо здравиикрепки, па да настављамо дела која они, може бити, нису свршили, да име њихово неоскрнављено, част њихову неукаљану одржимо. Тимеремо најбоље доказати, да их волимо, даих имртве љубимо и поштујемо.