Glas naroda

БРОЈ 18.

„Г Л А С Н А Р 0 Д А."

Но нека би у истину тешко било радити! Нека би стајало оно, што лењи Марари веле: „кошење и копање Је болест," „млаћење и копање је болест, аконе верује нека проба," и „лудост је орати и сејати, а живот је саћурице плести," нека би, велим, све то тако било. Ма запитајмо се: Едалије лакше оскудицу трпети? Еда ли је лакше сиротовати и невољисати? Није ли то зар много теже и горе. Нека би тешко билорадити! Ма сећајмо се само: како је то слатко, кад радно доба нређе, па наступе дани одмора, дани живовања и благовања! Еако се онда нанрезања вредног човекабогаго награђују! Лепо је рекао стари грчки песник Исијод: „Дуг п стрмен је пут, који горе води бдажеиству, Одвише храпав с ночетка •, по јееи љ' веН на впсип«. Лак је п угодан, ма како пре бпо тежав." Где се дакле радње тиче, ту се не угледајмо на којекакве лењивце и плетикотарице Маћоре, који са сиоје лењосги пропадају, но угледајмо се на Немце. који се својом вредноћом свуда подижу и који ће и нас п Мађаре у слепце отерати, ако се за времена не освестнмо. Не будимо себи злотвори! Ни чеотиту теци, ни злсчесту остави. По мом мишљењу тако могу само непаметни и неправедни родитељи говорити и чинити. Што ће честнт и вредан син и сам стећи. то не може служити за разлог, да се отац за њега не брине. да му ништа не остави. На против баш за то, што је син честит, ваља отац да му припомогне и олакша онај тешки труд, којим се до имовине долазн. Ко је сам кућу кућио, само онај може знати, како се „тешко до сермнје долази, кад се човеку откуд не привали." Злочесгом сину јамачно за то не треба оставити, што ће растећи и не ће се заоставштпном

користити! Но који је син тако нокварен, да нема изгледа, да ће се и сутра поправити? Игдејетај син, који је само својом, а није много више ту!јом, па и родитељском кривицом рђав постао? Паметан дакле и праведан родитељ убедиће себе, да и злочестом сину ваља што да остави и равно оцу небесноме, који и праведне и неправедне својим сунцем обасјава, Побринуће се и за добру и за рраву своју децу. Нови касапи под реп кољу. Ту нословицу обично потрзају старији људи, кад хоће да кажу, да м.тађи људи никаквог особитог знања немају и да све наопако раде. Ту се да боме разуме и то, да они т. ј. старији никад нод реп не кољу. Не да се порећи, да многи младиљуди немогу се са старијима мерити; но и то се нризнати мора, да сви „нови касаии" нису баш тако прости и невешти, да у свачем сваком старијем морају уступити. Знање ни.је својина средовечних и старих људи, није искључиво право извесних година, но као оно роба у дућану нриступачно је сваком, ко је вољан, да га набави. За то има људн, који до тридесете године огромна зиања ирикупе, аг има их опет, који ни у шездесетој не сазру, и као малолетни, као велика деца номру. За доказ, да „није намет у годинама, него у глави" и да „ко је годинама млад, може бити памећу стар," ја ћу од многобројних примера само један да наведем. Талијанац ђовани Пико де Мирандола, који је крајем 15. века живео, није имао више до 10 година и њега бројаху међу прве познаваоце црквеног права у Болоњи. А после шест година, изнео је на јавност неких 900 питања. која суунајдубље и најтеже науке засецала и позивао је ма кога, да се о тим питањима с њиме пренире. Према тако даровитим и вредним младим људма гата су многи и многи — стари касапи!

ПЛОВИДВА НО ВАЗДУХУ. I.

У нашнм крајевима бави се од некога доба париски ваздухопловац Ханри Бедет, дижесесвојим грдним балоном у ваздух, и изводи на ждрепчанику, који виси конопцима привезан о балону, свакојаке гимнастичке игре. Имали смо прилике чути, како маса нашега народа гледајући представе тога Француза држи посао му за „маштанију" и придева му имена „татош" и „грабанцијаш". Глупавији међу простим светом бенетају и тако, да нам је тај „Бранцуз" нанео најновији мраз и да Ее нанети још и тучу и бог те пита каква зла и невоље. Код

таквог дивана нек је тестир, да проговоримо коју, како су људи дошли до тога, да се великим надуваним бешикама од платна пењу небу под облаке. Човек је изумео лађе те с њима пресеца дебело море, човек је припрегао паруусвоја колателети жељезницом преко равница и брда, преко клисура и кроз разривена брда. Сва је прилика да се људима одавно ирохтело да се пењу горе у ваздух. Та не сања ли човек често да у сну лети. не види ли из дана у дан како тице лете, па ето да се и