Glas naroda

„Г Л А С Н А Р 0 Д А."

ГОДИНА IV. ]

друге светиње"; кад из уста владичиних чује: шта су калуђери и какви би требало да су. . . нађе се сав у чуду, промени се, и за час који разбере се. „КалуЈјер који само — говораше и питаше владика — камилавку носи и црне хаљине, и само се нариче калуђер и самац; који се само устма и словом одрекао света а делом више тражи свет и светске ствари, него мирски људи. и. гато је јошт најгоре, неправедно иште и тражи: тур труд, зној и муку без сваке срамоте желећи и иштући. . . је-ли достојан поштеним човеком називати се?" и тако даље. „После овога незаборављенога разговора — пише Доситије — почели му се били чистије и јасније изображавати у његову уму совети тетка му Николе. . . женидба и удаја у свему тому престављао би му се чин родитељски, у ком чину упажао би највећу светињу после бога на земљи". . . Једном речи: „био се са свим почео измењавати, и своја прва мудрованија и намеренија заборављати". . . Али „шта је човек кад га каква страст преузме! Еад какво мечтаније ума ужеже му мозак, побуни срце и учини да сва крв у њему узаври. . ." био је Димитрије тада у четрнаестој години возраста. По месец дана после тога доре некакав Тодор, кадФа капамаџијски, из Срема, да ради занат у мајстора, којега је дуЕан био баш до дуЕана Димитријевог мајстора. Тај почне на сва уста хвалити Фрушку Гору и „казивати за множество манастира и калуђера а навластито увери га: да у Фрушкој Гори има таки долина и пештера, да сечовек може сакрити у њима, да га никад нико живи не нађе, и не само да се може носветити него да може и чудотворац постати." Еаже му тај Тоша „да се находи у Фрушкој Горијош један пустињак, ка којему из далека долазе људи да им чини чудеса, и да нема дана кад он не учини по које чудо!" . . . И те речи Тодорове падопн Димитрију на срце као жива жеравица и распалише у њему на ново машту истом утољених сањарија светињачких. Заборави ти он сад и онај дивни разговор владичин, и свеколике савете свога доброга тетка Николе — те једно јутро у недељу са земљаком и другом својим из малена, Ником Путиним оде крадом у Фрушку у манастир Опово — у калуђере. То је било 1753. године. У том манастиру намери се на игумана, човека нроста ал душевна и врло честита, но имену Тодора Милутиновића. Овај кад чује како Димитрије боље чита од њега, хтеде у први мах

(као од шале) да га од себе отера, али после заволи га као свога рођенога сина; само би се на њ љутио, што се сулудасто мучи постом и неразумно заноси за светињом. Еукаван младић удуби се сад још већма, нег оно код куће, у читање житија светих, и других тим подобних, понајвише бесмислених гатака, или како сам пише: „гадних исрамотних Фабула." Још већма него-ли најпре науми да се посвети, вољно се стане мучити и гла!;у и жеђу. Бадава га је добри игуман световао и на добро уиућивао; све би узаман! Прође то лето и зима. На нролеће по том пред Ускрс постригу га и даду му име Доситије, које је име заволио, читајући житије свеца тога имена. „Еако је Доситије тај (ускршњи) пост провео, мучно ће ко веровати: но три дни другда нигата не би окусио, пак би се гди на таван сакрио, и свеби метаиисао, челом у земљу ударајући, док би му се завртио мозак; једва би на ногу од тешке глади стајао; находио је у житијама да неки од пустињика по цели седам дана, а неки но четрдесет ништанеби у уста уложили; силио се не би-ли и он како могао до седмог дана дотерати, но залуду, није могао вигае него до три дни, јер у четврти дрктала би му колена, чувствовао би јаки бол у у утроби и долазио би у несвестицу". . . Пгуман видећи, да та будалаштина у Доситија све већма отима маха. па га хтеде збиља отерати из манастира. II срећа његова, гато је страшљив био — а отигаао би заиста куд год у планину, што је неколико пута већ и покупп^ао. Године 1754. баш велике недеље одведе игуман постриженика свога Доситија у Еарловце, и лицем на велики четвртак зађакони га митрополит Павле Ненадовић. По служби, пре него седну ручати, рећи ће митрополит игуману Доситијеву и осталима ове знатне речи: „Ето ти, оче игумане, ја испунитвоју вољу, /хиротониса твога малога Оповца ва раконство; но ви сви упамтите моју реч: како је њему одвећ мило много читање, он за дуго у Опову места не ће згријати!" И речи се митрополитове доиста збигае до послетка. „Младом ђакону и маленом калуђеру" — испуни се за час један и прва жеља из малена: „свуд се било огласило да је светац; по сели почело се разглагаивати, да и чудеса чини; болесници, који би у манастир долазили, њега би искали да им молитве чита. . . многи би сведочили да су их његове молитве исцелиле!" . . Чак и смерни игуман Доситијев почне се уверавати да