Glas naroda

191

БРОЈ 24.

,Г .1 А С Н А Р 0 Д А"

ОДИНА IV.

Ирави зупци или су правце и.1и су косо у брванца позабијапи. Ако је дрљача одређена за чупање корова, онда ј • боље, ако су мало косо ударени, јер Бе лакше у земљу ироднрати и снажније коров на површје извлачити. Него и ту бива невоље. Бива да се дрљача загушава коровом, да веП т ежаку досади чишНење. Та незгода покрену човека, те поче мислити, како ће се томе злу доскочити, па изумедоше „закривљене" зупце — на ворму српа — који уједно и добро коров требе, а овамо се никад не загушавају толико, као што то код зубаца другог облика бива. Жао нам је, што не можемо показати овде у слици те различности дрљаче и другог алата; али шта ћемо, кад смо сиромапши, па нам не доспева

новца на све стране. Међу тим, ко би желео видети те ствари у слици, нека сшо то нанише на обичној донисници (кореспонденц-карти), па пошаље ма коме Фабричару пољскога алата, па ће му овај одмах и беснлатно послати свој каталог, из кога ће уједно моНи и цену свакога, комада увидети. у Бечу су припознате Фабрике Инглеза: С1ау1оп & боиИепуоШ ; за тим Вш'§е & Зоћп, у Прагу.- Вегићагс! Екћшап ; ЈиПиз Саго\у; Пе18сћег & Сотр. (главни агенат гласовитог ииглеског Фабриканта Гарета). Ј Пешти је припознат еспап ове руке од 81е1'апа УЈс1а<;8а; у Осеку нодигао је такву Фабрику у горњој вароши Егапја \Уа^пег; а од Срба познати су агенти: Манојловић у Сентомашу и Ерварић у Ст. Бечеју. П. Б.

в

и

л

А.

Песма Змај-Јована Борило се, на се уморило; Мртва лежи на Еосову војска. Слобода је мртве иснратила, Оставила живе сиромаке. Нек робује, ко ропством дугује^ Који живот у ропству поштује. У крви се круна утопи.та Црвен крвца од жалости црне. Видов-дане видео је мегдане, Видео је славу и јунаке, Но сто срца у грудима једним, Једну снагу међу стотинама, Како с' свети пре нег што ће мрети, Видео је оно српско сунце, Еако сину, па како се вину, Еако стаде, иа како западе. А тама је на мртвило пала, Нрн је барјак ноћца разавила, Нолу-месец крвав изиша' је Нобедио ј\ а.г га скупо стаје. Ноћ је пала, невесела, тамна. Гора ј' нема, у њој душе не ма, Само једна леиота девојка, А лепа је као стручак цвета, Умиљата к'о тица грлица, Жалостива као глас славуја, На но гори тужне речи збори: „Леле мени, кукавици сињој, Младости ми и животу моме, Да самцита остадох на свету! Што би мушко то ми изгинуло, Што би женско то ми пресвиснуло, Не мам рода, не мам завичаја —

ЈовановиЂа.

На Еосову сва ми срећа спава. Ој, Србијо, постојбино дивна, II јунаци, дико и поносе, Ој, слободо, погажени цвете, Српско име, норушена цркво, Еако ће вас оплакат' девојка!" Тако млада дању ноћу јада, Тако Српка виче и нариче; Ал' невољи на овоме свету Све је глуво до бога једнога. Тако траја неколико дана, Од т)ге је косу распустила, Од жалости лицем побледела, Сузе су јој руво обелеле, Од тежње јој поннкоше крила 'Ге се створи у горици вила. Хвала богу тада и довека, Није рана од самрти била, Тешка рана од Видова-дана. А вила се богу помолила, Те но гори ш никнуло биље, И корење од свакоје руке, Еом је вила снагу провидила, Терем знаде, де које ваљаде. Турчину се рука осилила Еујућ' њоме мачеве и ланце. Па се сила љуто нобесила Јао Србима да Срби не беху! Ево скоро пет стотин' година, Од како се сузи и крвави, Гора нам је рађала јунаке, Невоља им груди челичила, А ви.та им ђорде наоштрила,