Glas naroda
г
ВРОЈ 37.
«1
Л А С Н А Р 0 Д А."
ГОДИНА IV
утуку Енглези парче камена угљена као лешњнк је добро, де има, један таван иловаче сложити и
велико и дају свињама у рани. — Отава се да на овај начин сачувати од илесни или ако је већ почела плесннвити: Ископа се у сувом месту велика јама и набије у њу отаве, која се од горе посоли и покрије сламом. Насламу
сабити је. Тако је јадан у Немачкој радио. С јесени закопао отаву, а кад је у пролеђе јаму отворијо, он нађе отаву пожутелу али никакве нлесни. Марва је ту отаву врло радојела. Могло бисе најпре сајмало отаве нокушати па ако добро пође другипут више.
ПОНОС СРПКИЊЕ ДЕВОЈКЕ
Еад је Стева Цинцарев у шидба је ш,Л почела била. Дан о доласку његовом беше чист ведар, но свако је вебао, да ће му вршај покиснути и журио се да што брже готов буде, нарочито се журила кућа љубичина, јер грабанцијаш је ето одмах за кућом. Јучерање звезде су се већ све редом и данас но небу нанизале, то беше знак, ма да је грабанцијаш у селу, опет кише неЕе бити и ветрењаче одпочеше своју лупу. Цинцар Јова је у ходнику са својим друштвом вечерао. Вечера беше госпоцка, ни код „краљице Едисавете" у Пешти бољу не би добио. „Господин син", тако је звао цннцар Јова свога сина Стеву, био је са вечером иотнуно задовољан, само га једише те силне чегртаљке, и да је збиља грабанцијаш био. одмах би нустио кишу да их ућутка. — Ах, та јанећумоЕи ни дана живити у томлудом селу, та ту човек ништа лепо чути неможе, него преко дан гадну вику оних што терају коње у вршају, а нреко ноћ безобразну лупу ветрењаче, која незна шта је доста, ху, ту се мора угушити човек, који осетљиво срце има. Слушати у Бечу свако вече анђелски глас певачице у театру, а сада ветрењачу! Али стаде ево ветрењача у авлији Љубичиној. Неко запева. Комшијски момак што ветрењачу окреће, пусти коло. Шта је, пита гаотац, којичарака на ветрењачи? — Зар нечујеш?! одговара син. Бадава отац псује, та Љубицапева. Стадеиудругој авлији ветрењача, па и у трећој и тако редом у читавом селу н ветар, што је звиждати иочео и он стаде, та он само звиждати зна. али Љубица пева! Да си сто крста данас овро, па да кажеш момку: Све што год ће на ветрењачу изаћи све је твоје само окрећи, ни макао се не би. Док Љубица неућути ветрењаче у Јаворову непочињу. Али и пева. — Какав је то глас? ух Боже мој, како ћу дакажем какав је тоглас?! Такаква вила, какав анђо, та то не пева анђо, то непева вила, коју нико није чуо ни видио, тато непевамашта, које нема, то пева милије од анђела и виле; то
ПРИПОВЕТКА написао Панта ПоповиЂ. (Наставак.) Јаворово дошао вр- пева иешто, што се даде загрлити и пољубити, то
пева девојка. Ала је то слатка песма! Па што је досад Љубица певала, али вечерас што пев:. Она је певала тио жалостиво: „И јје су горн јади ил жалости? „Горн јади него ли жалости „На жалост ће и комшија доћи „Ад за јаде, нико и незнаде. а завршила: „Ти си сунце на небу висоео „А ја жижка кодебе малене „Ој па како да и љубиш мене. Глас јој је био сетан, пунтуге и очајања. Љубица се машила срцем за сунце а оно је високо, на како и да је љуби. »Није ме ни погледао!" По сахата трајала је песма Љубичина, по сахата продангубише све ветрењаче јаворовачке али и сами старци покараше је благо: — Бештија лепа, колико штете начини читавом селу. Али није само просте момке занела песма Љубичина. Стева цинцаров, понео је баш био виљушку устма, кад је Љубица глас пустида, и ено стојиму рука између неба и земље у среди између уста и астала, докле је донео, па ни маћи. Песма је већ престала, печење се већ оладило, вино угрејало, али Стева цинцарев се немења, стоји као укочен а кад се трже ускликну: —Та то је дивота, — и то беше све;даље неумеде ни Фалити ни кудити. Шта је то од тебе господине Стево! Госнодина Стеву су још из малена на велико дигли. Кад му је тек тригодине било слушкиња га није смела другчије звати него: мали Господине! а кад је у школу иошао онда, ма да му је и за леђи говорила, навек је морала казати млади Господин. Од како је пак у велико школе дошао зваху га сестре: Господин брат а отац имати: Господин син и чисто им је неправо било што се оно „Господин" неда тако велико изговорити као написати. За така Господина мала је била српска реч и српска песма.