Glas naroda

БРОЈ 40. „Г Ј[ А С Н

кињу, само што су једне вере. Тим мешањем иокварило се много нашега тпрода, а боме проиало баш са С1зим. Особито смо ми лаки на народности, само ако и г.ера није ту. II Србин и Српкињапретури се у туђе чим се здруже с туђином. Јошвише једна туђинка иретури целу куИу. Влахиња н. пр. поилашиИе целу сриску кућу, а Српкиња не да не посрби туђина, него се и она отуђи. Ово још више важи за варошане и Србе из виших сталежа. Они слабо пазе на народност само ако је вера једна, а од новија времена и на то се не држи. За то је у нашим ворошима и међу људима од бољих сталежа толико полутана и полутанки, а ти су још гориод сама туђина. Колико ваља гледати на веру, рекао сам веђ, а народност ваља бар још за сада да је веђа светиња него и вера, јер с њоме су скопчане неке навике и обичаји, што сачувају живот народни, с њоме је скопчан језик и карактер. Изгубимо ли се утоме, онда смо туђи. Разлика у вери је разлика у веровању, а разлика у језику — обичајима, то је разлика у истини, разлика у ономе, што довека постоји. Најнесавеснији су у томе наши први људи, наше најотменије женске. Њима је у Срба мало госпоства, мало васпитања и образованости, па заиђу у туђинство. 'Го је обичај од вајкада. Наше песме певају више таких случајева. Иде великаш по девојку три дана у туђину: у ЈГатиие и Грке итд. купује јој силно благо, излаже се страшним опасностима, јер „Латини су старе варалнце," иа кад је доведе, а она претурила куђу наопачке. Богаташка девојка нема прилике за се међу Србима, јер у нас нема гроФОва и барона. Дође каки туђин пробисвет па ништа на себи честитога нема, до име које честите старе породице, које је већ окаљао. Тај је хоће, јер честита нородица његова реда, не да ћерку за њега. Она га хоће, једва га је дочекала, јер честит његова редатражиће и добиће себи равну. Замарија се у свет, па ни гласа ни трага од Србкиње, која би можда са Србином честита и ваљана била и своме народу иомогла. Тек после неког времена кад су „прорајтали" што су имали дођу да приме још маЈ[о наслества. Деца им туђа нашемнароду, иа унуци онога, што је можда оставио на народ штогод, парниче се за тај новац с нама, а кад одрасту, највећи су нам ненријатељи. Тако ми предајемо наше оружје у непријатељске руке. Наши најбољи најученији људи, на греше против тога. Истина је, да њих не ће тако лако жена завести, ал' боме и тога има. Што је више, то је, да деца, њихова никада нис-у за нас оно, што би под тим ^ - — .

А I' 0 Д А" ГОДИНА ["V. околностима била да им мати није туђинка. Тому је иримера међу нашим првим књижевницима и другим првацима. Таке женидбе удадбе бројно или нумерично упроЈг.шћују наш народ. Срнкиња нороди туђину читаво јато красне дечице, али од њих никада или врло ретко честит Србин. Нсто тако и деца од оца Србина и мајке туђинке, само што су ово прави подутани. Таким спојевима унашају се у наш народсијасет погрешака из туђих народа, а туђинске врлине нису увек и за нас добре. Што је у Француза паметно и ц лисходно, може Лити за нас опасно и погрешно. Могло би се рећи да се то може и онако пренети, другим којим нутем. Дакако да може, али најсигурније и најбрже овим, јер нрелазсжене на мужа. с мужа на жену, с родитеља на децу то .је најлакши иут. Видите дакле колико је опасности за народ и кућу из брака с неједнаком народности. Сетите се сада још да ,)е и најмања ирилика између мужа и жене велика чињеница у њиховом животу и срећи, па ћете одмах појмити, да така великаразлика не може среће донети. Где је и највећа сагласност, па и онде је бар мало кајања, бар мало незадовољства. То се види из тога, што н. пр. муж нерадо сномиње да му је жена по рођењу Швабица, ма она после како се протурила. Деца од оца туђина свакако извијају само не би ни како могли извести да им је и отац Србин. Из свега тога и опет не ћу да кажем да се никако и ие узимају двоје од разне народности. Ако је прилика да не може боља бити, ако је изгледа да ће се то како моћи загладити, нека је онда просто. Само се ваља добро на ум узети и своје свугда бранити. Ко се свога лако одриче, тај нити има срца ни намети, тај ни за туђе не ће ваљати. Ако пак није нужде, већ с' ће$а и од обести то чинити, грешиш и против себе и свога, а за тај грех ћет ти највећма кијати. Преке нужде није, јер и Срби несу тако заостали иза других народа. Толико о најкрупнијим ногрешкама и манама, што је у избору између мужа и жене. Дакако да то није све изцрпљено и да би се о томе још дало говорити, али нити је намера овога листа нити моја да потање улазимо у сам састав брака. Можда ћемо то другом приликом учинити. За сада се задовољите, што смо летимице прешли, што нам се свидило да је најнужније. Важност тога увидићете чим се сетити, да сте још у детинству учили да је брак „велика тајна". М, Ј. Батут.

316