Glas naroda

374

БРОЈ 47. „Г Д А С II А Р 0 Д А." ГОДИНА IV.

Ео ће о светом Сави у гимназији орадију држати? Ео 1)0 други него баба Настин 1)аЕ, Ваба Наста бедге строга, уредна жена. II м .ЈаТје и старије држала је онако као да су јој деца, те је старије често оштро покарала, а млађи могли су кадикад но коју иуз уво добити: „То нешкоди млади госнодине. Научи лекцију на се не срамоти", додала би поред Еушке баба Наста кад је чула, да јој који рпчпћ ннје знао лекцију у школи. Него се и поносила баба Наста са своји ђаци, па у томе, као што већ друкчије није мало и претеривала. Редак је владика или генерал Србин а да баба Наста некаже даје код ње уквартиру био. Споменеш ли име каква славна Србина одмах ти баба Наста ирихвати: „Знам ја био је он код мене у квартиру" иописује га какав је 1}аком био. — Је ли, Бога вам мајко, је ли био и бан МажураниЋ код вас у квартиру — запита смо ми једаред мајку? — Јест да богме, кад је био с владиком ГрујиКем у богословији — а бан Мажуранић још онда није ни био бан ишта ће католик у српској богословији! Па је ли и владика Груић био код вас? занитасмо је даље, смејуГш се на први одговор. — Шта се смејете, врагвас однео, ако и није био, он се дружио с моји ЈЈаци. Него, бога ми, што јесте, јесте, баба Настин квартир био је на гласу, и то није забадава било. Еад сам ја код ње био, било је нас осам, ито из свију школа латински. Чнтава гимназија, само да дођу проФесори, па да се одпочну предавања. Седморица нас становало је у једној соби, три кревета сједне три с друге стране имали Перица за Фуруном, а један првошколац беше у бабиној соби. Четворица одтих иду у благодејаније, иако им је лош кост они су бар добри ђаци, четворицу држала јебаба Наста укосту, и још су четворица из комшилука долазила љојзи на ручак и вечеру. Касарна мала то беше наш квартир. Сво српство аустријско беше заступљено уквартиру. Ту ти је славниБокељ — Далматинац, ту јуначни Личанин, ту дични Еикинранин, ту поносни Ст. Томашан ту чувени Шајкашту хваљени Фрушкогорац. Свуда беше тада грдан притисак. Беше Бахово и Шмерлингово доба, а у Еарловци понајвећма, јер ту беше и калуђерско доба. МаГш се ниси смео. Ако и ниси богослов, и ако си тек гимназијста, бројанице у руке, шапући шта волеш, но на глас да запеваш — можеш али само стихиру какву — и ми певасмо: изведи из темници душу моју. Да су они са жути шиљкови на капи од корљаче знали славенски, или да су они са клабуци од кадиве

чешће нас чуди, рекли би политику терамо и то би нам забранили. Свака српска јуначка песма нова или од старина све то беху тада политичне песме. Све се беше сложило, да нам поруши и носледњи спомен на јунаштво и славу нашу, све беше прегло, да нас учини православним Аустријанцима. Н доиста нешто и успеж беху. Забаве, весеља, све то беше оиште, грађанско. Чистовејап Србин набалу, и ни по чем не можеш познати, да је то српска игранка. Чујеш ли песму, то је или: „Риналдини ди дат шфем" или: „Сакри бледе твоје зраке." Видиш богослова, који ће сутра бити учитељ српског народа, а он се клања вереници својој: кис ти ханд Фрајлн. Шпионажа је цветала у оно доба а то је смрт друштву смрт заједници свакој. Један другом није веровао, те је сваки за себе ишао и свој посао гледао, на целину на српству редак је био ко је помишљао. Но баш у том добу одрицања свога рођенога беше баба Настин квартир гњездо соколово, школа расадница најплеменитијих српских осећаја. Еада би баба Настиии ђаци у вече лекцију научили или писмене задаће посвршавали, они би угасили свећу и нреповедали добоко у ноћ сваки о своме крају. Бокељ, други Црногорац приповедао би јуначка дела црногорска и бокељска онако као што их је од својих старији чуо а наша би срца узаврела па би чисто полетила на онадивна бојишта о којима брат приповеда. Личанин хвали домовину своју па ре!ја редом хајдуке, који су из његове куће погинули у Турској за крст часни и слободу златну, бранећи кукавну рају од зулума турска. Он је мален, ни пуних осам лета, гледао, како на сајму у Босни турци посекоше људеиневину децу хриШћанску и стајао је нуз пушку братовљеву, када је овај враћајући се дома иза грма устрелио силеџију 'Гурчииа, којинедавио, милогму је побру из потаје утукао. Патња браће своје јако му се тада срца доватила. Не беше ни једне песме народње, која је о патњи босанској и херцеговачкој причала а да је иије на памет знао. Цео спев Мажуранићевог Ченгић-аге знао је такодага у ноноћи пробудишпа да му речеш почни одавде или одавде, а често је у сну бунцао: „Гацконоље лепо ти си кад у теби глади нема," Љути Еикшфан шкрипнуо би зуби иузносиоби оне ЕикЈмфане, који у буни заверише се да ће голим рукама растерати чету непријатеља и јуришише и поотимаше оружје те злотвора бише са његовом рођеном обраном. Још би Ст. Томашанин причао зашто се његово место зове Србобран, а Шајкаш би запитао: