Glas naroda

422

БРОЈ 51.

— —^ ГОДИНА IV.

БАБА НАСТИН КВАРТИР.

Десет је сахата избијадо, када се, све ио шесторица уједноме реду, кренусмо са доке. Три ведика барјака напред, а на стотину малих за њима. Ветар се игра са аима, те их диже и спушта. Мидина је и страхота је погдедати их. ДоИуприје. код пиваре дођосмо Бутајући. А онда запевасмо, возбраној војеводје и спуштасмо се доде. Као поток, који се сабрдаслива, така је ђачка песма. Све што пред собом нађе све вата и носи даље. Ео се год на сокаку десио или је истрчао на оокак тај нам се нридружио. Недо^осмо ни до горље чесме, а од нотока река. Загушио се сокак, кода морају другим путем да надилазе. Штоје друштво веЕе и несма је јача. Чула се чак на „воросову" и „турској капели." Чуо је и директор и познао је тице по гласу. А ту сте, неЕете даље. Ои је појурио пред нас, а ми смо изашди нред њега. Ваш се на пијаци сукобисмо. Ми певасмо: од свјаких нас бјед свободи, а директор повика: Стој! патро-

Приповедка. V. Директор кад виде да нема куда повуче се на страну, а ми закликтасмо тако јуначки, тако дивно: Радујсја невесто — да су и господину директору удариле сузе и да није директор пошао би био и он за нама. Од пијаце даље све је већма растдо друштво. Морао би се човек чудити, од куд толики свет, кад јб понедеоник! но Карловце суде само по главној улици, али иису само господа и трговци Карловчани. Са „воросова", са „белила", из „циганске мале", испод „магарчева брда" из „швапског краја" све је то спустило се доле на главну улицу и придружило нам се. Код шпитаља гомила ве11 беше толика да јепостала страшна. Попдашени истрчаваху на сокак становници дољњега краја. Ваба једна одаде страх свој и речма: Еј наонако,

ла! Сирома заборавио је,

да патрода и разљутио.

само ноћу

иде, тако се иупрепастио — Иолиција, пандури! Полицај дотрча, ади је старац кржљавији и од стара директора. — Та шта Веш ми ти, де су пандури? — Твој их је цензор одвео. — Мој 1)аво, — ето солдати, иди њих доведи. Полицај отрчапо Шајкаше, којичуваху стражу, али му капетан очита:Моји су момцитуда праве параду, па и то јепарада. Шајкашшто је у Ваба Настином квартиру, био је синоћ код капетана, који је баш из његова седа, и молио га је, да се он само са своји солдати немеша ни у што, а ми ћемо веди јуришити на пандуре, на куд испало. Ми веП за то спремнн бесмо, али ево пандура нема. У]едаред дотрча и цензор. Директор га пита, де су пандури а он њему, одговора: у гробљу, а нама пун радости вели, браЕо, завео сам војску, али нисам Вук БранковиК. — Не ти си нам Об»лиЕ, одговори смо му и незнајући како би га лепше дочекали, дадосмо му један барјак у руке. Депе ј ;Еери карловачке, девојке, које су знале и спремале се за дочек Ново Сађана бацаху у тај мах са прозора и нас цвеЕе, а синовица баба Настина мету венац на барјак, који је понео цензор. Лепше му награде не треба. Ми незастадосмо него само мало лакше идосмо, као оно кола жељезничка, кад дођу на Еуприју.

јаци! живио! пропади смо. Бет'те децо сад Ее из града на нас пуцати. — Небој се бако, новраЕа се наша стара елава, хоЕемо да бирамо војводу. — И онда смо га бирали, жалосници и мени и њему, и сирота жена побеже унутра. Скоро је једанајест било кад смона агенцију стигли. Ново-Сађана још нема, пободосмобарјакеи чекасмо. Дунавом од Новога-Сада, чује се пуцањ топова. Пуцањ све јачи ијачи бива. Прековрбњака опажа се веЕем дим и ево изађе дарана чистину, могаше се видети, али тако нејасно, као што беше нејасна судбина наше војводине. Лађа долазаше ближе а пуцањ све чешЕи, иево је веЕем на пушкомет. Сва је у сами барјаци. Живио! Живио! Живио! повикасмоми са обале и док нам са лађе толико пута одговорише, лађа је приспела ина станицу. Незнам дали је војвода у буни дегод тако дочекан алиниједан патријарх, ни један владика, кад иде у походе, није тако поздрављен као вођа са новосадске лађе, као Новосађани. Вођа беше човек средње ведичине, на леђи му беше сурка, кабаница, на глави калпак, на ногу опанци и на њима сребрне мамузе. То беше човек народан, демократа прави. — Живио војвода српски! повикасмо ми неспоминуЕи име војводино, јер јошне бесмо углавиди кога Еемо за војводу, — Каквог војводу, Цара Еемо ми да бирамо, повика на то во!;а новосадски, а ми видеЕи, да ми ни близу неумемо тако као он да жедимо, ударисмо у најаче живио и хтедо смо га диЕи. — Сад браЕо, напред, покажите нам пута у Сион, управо у дворе седога патријарха, рече вођа