Glas naroda

122

Турци су иетина много припом&гали томе да се Орби бугаре. Они су у меотима српскам намештали свештенике а по крајеви владике Бугаре. Кад већ нећеш бити Турчин а ти буди Бугарин. Лако ћу с Бугари, само нека нестане Орбаља.

Та политика турска није зањихбилалуда, Ето један милион Србаља оте се још пре шесдесет година а 4 милиоиа Бугара и данас робује и ако им Орби слободу, као узабрану јабуку у уста не мету, неће у њу скорим загристи. " ' (Продужиће се.)

ШКОЛСКЕ Ш Или је то лакомисленост или недотупавност родитељска тек то је тако да деца, која у школу иду добивају од својих родитеља новаца. Тај новац велика посла и доста бриге учитељу задаје, јер то је клица, из које често бујан порок избија. Дете које новаца добива постаје маза, да му је само слаткиша, и понуде, па кад мало по мало крајцара нестане а родитељи немају од куда да пруже, онда та се материна маза ода најпре на превару па на крађу и шта више на таку подлост и понижење, да ти је гад о њему говорити. Нама је познато, да така деца, која су научила на слаткиш, кад га у туђој руци виде, па му им се неда, пристану и на то да им се за један ора удари једна ћушка или ва што боље пруће се и одрже и по коју батину, исто као и ждера што се опклађа да ће чудо појести или попити, па често и главом плати, шта више дотер-ју дотле да краду и продају књиге и другу школску опрему својих другова. С тога паметни учитељи, кад већ нису могли доказати родитељима да деци новац не дају они су стали за тим да деца тај новац узалуд нетроше и увели су школске штедионице. Истина да и штедионице те као и све друге имају својих мана. Оне често подстичу на завист. Један има па улаже у штедионицу а други нема па завиди своме другу и омрзне га. Многи постане тиме ципија, али паметан учитељ удеси, да се избегне једно и друго, те штедионице нису за то да се много новаца накупи, него да се научи штедити. Јесте, да деца наваљују на родитеље да им даду новаца за улагање у штедионицу, те је то родитељима нова порција, а родитељима доста су и оне порцијске новине које министри заводе и које трпити морају, али то је намет који ћеш видити када ти се врати, то е намет, који научи и родитеље да штедљиви буду, јер кад већ неможеш да се отресеш дечијег запомагања: дај ми крајцару за штедионицу, дај ми, ти мораш пазити да имаш увек крајцару када год узиште а тим си већ постао уредан а уредност то је дете штедњино.

Т Е Д И 0 Н И Ц Е. У Белгији у варошд Генту уведена је године 1866. прва штедионица школска. То је учинио проФесор Лаурент. Иосао око тих штедионица сасвим је прост. Учитељ има књигу у којој на особитом листу за сваког ђака уписује шта му који ђак да. Сваки ђак има опет књижцу у којој му учитељ уписује шта је дао. У већим школама пишу ђаци сами у својим књижацама што учитељу даду. При крају недеље, -ако има директора над школима предају учитељи овоме што су накупили, који чим 40 или 50 н. један |ак има улаже овај новац у штедионицу од које добије књижицу у којој пише шта је који ђак уложио. Ову књижицу даје учитељ ђаку само да је код куће покаже иначе остаје у школи. Ако би пак сами родитељи усмено или писмено ту књижицу искали њима се предаје. Учитељ несме натеривати децу да улажу у штедионицу, то мора бити од добре воље и учитељу остаје да поуком дете на то приволе. Сиромашној деци помажу милостиви дарежљиви људи у Белгији те и ова имају своје штедионичне књижице. При крају школске године 1873. имало је у Генту штедионичну књигу од 16.658 ђака њих 10,135. Последње годнна уложено је свега 125,100 Франака или у нашем новцу 50,040 ф . а. вр. За Гентом пође не само читава Белгија него и Француска Енглеска и Италија. У Маџарској пак зна се досада само за суботичку школску штедионицу а у Новоме Саду постоји на вишој девојачкој школи српској од ове године и већ лепа успеха показује. Штедионицом томе изображава се нарав, карактер детињи, а ништа лакше није увести од тих школских штедионица. Учитељу не треба за то никакве спреме но само добре воље. Уз сваку школу треба да је и школска радионица, де су вароши занатдијска; а по сели земљеделска, и школске баште; али кад тотешко иде ово што јенајлакше, нетреба пропуштати, и то не само ради оне деце која у школу иду него и ради оне код куће и роди-