Glasnik Skopskog naučnog društva

ХРОНОЛОГИЈА ИЗАШИЉАЊА БОРИСА П И РОМАНА У ТАЛАШТВО НА ВИЗАНТИСКИ ДВОР.

Скилица, под 963 г., одмах после смрти византиског цара Романа |, а пред Фокину отмицу византиског престола, каже између осталог и ово:

„Бугарски цар Петар, обнављајући тобож мир (то јест с Византијом) после смрти своје жене (то јест унуке некадашњег византиског императора Романа ! Лакапина), закључио је с царевима (то јест са малолетним синовима Романа ђ, Василијем [ и Константином), уговор о пријатељству, давши као таоце и своја два сина, Бориса и Романа. После кратког времена, он (то јест Петар) је умро. Његови пак синови бише затим послани (то јест из Цариграда) у Бугарску да заузму очинско царство и да спрече комитопуле (то јест графовиће) од даљег напредовања. Јер Давид, Мојсеј, Арон и Самуило, синови једног од велеможних графова у Бугарској, дигли су одметничку заставу и потресали су бугарску државу.“

Од догађаја који се помињу у горњој Скиличиној белешци, могли би бити из 963 г., то јест из године под којом их Скилица наводи, само смрт Петрове жене, принцезе византиске, Петрова обнова мира с Византијом, и истовремени одлазак његова два сина, престолонаследника Бориса П и млађег му брата Романа, у таоце на византиски двор. (Остали пак догађаји о којима је ту реч, то јест смрт Петрова, претендентска буна Самуила и његове браће против Петрових синова, још непрестано одсутних у Цариграду, и пуштање Бориса и Романа из Цариграда у Бугарску, како би одбранили своје наследно право на очински престо — сви су из 969 г.

Међутим, ваљда сви страни и југословенски историчари који су се бавили Бугарском Х“' века, као напр. Дринов, Јиречек, Злашарски, Оститфегвег, Б. Прокић и т. д., сматрају да се Скилица, на месту о коме говоримо, збунио у хронологији; да је он то место погрешно унео на листове своје хронике који се тичу 963 г.; да оно у ствари припада листовима који се односе на 969 г.; и да према томе ни један од ту испричаних догађаја, чак ни догађаји из првих редова те белешке, нису из 963, него из времена око 969 г. Јер, како би се, мислили су речени научници, у једној хроници која у главном тече хронолошким редом, догађаји из 963 г. наводили заједно са догађајима чак из 969 г.2 У овом мишљењу утврђивао је ваљада поменуте историчаре и израз „после кратког времена“, с којим Скилица у горњој белешци скаче са догађаја које набраја у првим редовима те белешке, чак на смрт Петрову од 969 г. и на њене последице.

Узевши ову своју претпоставку као сигурну, историчари о којима је реч, направили су затим и једну другу. Они су један од догађаја из првих редова наше белешке Скиличине, то јест оно изашиљање Петрових синова у Цариград, спојили са другим једним сличним догађајем, који се десио 968 г., и о коме нам прича Лав Ђакон.“ Тај је догађај изашиљање у Цариград двеју Петрових

+ Седг. ед. Вопп. [ 346, 21 зада. Тео Плас. ед. Вопп. 79, 14 зад. Меп. и 86, 13 вгаа.