Glasnik Skopskog naučnog društva

736 Гласник Скопско Научног Друшшва 2

кћерчица, које је византиски император Нићифор Фока, измиривши Византију поново с Петром и склопивши с њим савез против Руса, испросио за своје пасторке, законите царевиће Василија [ и Константина. На основу тога бии изашиљање оба сина Петрова у Цариград, као и остали догађаји који се набрајају у самом почетку горње сведоџбе Скиличине, то јест смрт Петрове жене

акапинке, и обнова мира с Византијом, зајемчена изашиљањем Бориса и Романа у таоце на цариградски двор, спадали у 968 г., а не у 963.

Али Скилица на другом једном месту, где излаже догађаје из 976 г., вели да је млађи син Петров, Роман, био у Цариграду ушкопљен од некадашњег византиског првог министра (управо коморника) Јосифа Вринге.: Вринга је министровао у Византији баш 963 г., и то само до узурпације Фокине. Како је то био Фокин противник, Фока га је, чим је, уз два мала сина Романа Ц, силом усео на византиски престо, одмах збацио, и наскоро послао у изгнанство, где је Вринга после две године и умро (ваљада 966). На основу овога, нема сумње да је Петар послао своја два сина Византинцима много пре својих кћерчица, то јест још 963 г.; да је он и тада, као год 927 и 968 г., обнављао мир с Византијом; да и Скиличина белешка, наведена у почетку ове расправице, садржи не само догађаје из 969 г. (из 968 г. не садржи никаквих догађаја), него и из 963 г.; да се Скилица није ни мало помео кад је ту белешку уплео у листове своје хронике који износе догађаје из 963 г.; да је та белешка на' тим листовима сасвим на свом месту. Ништа не мари што Скилица у тој белешци закорачава и у догађаје од 969 г. (Он тако ради још на по неким листовима своје хронике, где се такође не причају само догађаји из године којој ти листови припадају, него и доцнији наставак тих догађаја. још мање треба да нас буни онај израз „после кратког времена“, с којим Скилица у нашој белешци скаче са 963 чак на 969 г. У устима једног мршавог хроничара није никакво чудо, ако се време од 963 до 969 г. назове „кратким“.

Дринов, држећи и сам да Скиличина белешка која нас овде занима, додирује само догађаје из 968 и 969 г., а ни један догађај из 963 г., мислио је ипак да ни то није без основа што та белешка при свем том стоји на Скиличиним листовима о 963: години, место на листовима о 9684 и 9694 години. Па пошто се ту, између осталог, помиње и једна буна, то јест буна Самуила и браће му против Петрових синова 969 г.; бугарски је научник закључио да је Скилица и под 963 г. хтео испричати неку буну у Бугарској, и то, дабогме, буну од 963 г. Али се, по Дринову, Скилица при том збунио, побркавши ову тобожњу ранију буну са оном из 969 г. и ставивши ову последњу под 963 г. (Стога се тобож и десило да наша белешка западне у Скиличиној хроници на листове о 963 г. Дринов је ову своју ранију буну, коју је сам искомбинирао, приписао оцу Самуилову, Скиличином „велеможном графу (обласном кнезу) у Бугарској“, некаквом тобожњем Ш]ишману, који се тобож дигао противу цара Петра. На ову своју комбинацију о некаквој буни оца Самуилова против Петра 963 г., Дринов је затим додао још једну комбинацију, то јест да је отац Самуилов, при тој својој буни од 963 г., оцепио од Петра цео запад бугарске царевине, нарочито Македонију, засновавши ту још једну „бугарску“ државу, под својом династијом.“

Ето то је темељ на коме је подигнута позната Дриновљева хипотеза о постанку доцнијег царства Самуилова још 963 г. одметањем Самуилова оца од цара Петра. Но, према нашим горњим излагањима, сав се тај темељ руши. Јер, као што смо видели, Скиличина белешка која је овде у питању, садржи не само догађаје из 969 г. (из 968 г. она не садржи никаквих догађаја), него и из 963 г., те сасвим правилно стоји на Скиличиним листовима о 963 г.,

1: Седг. ед. Вопп. [ 435, 5 за.

# Седт. ед. Вопп. П 339, 2 59. 351, 9 зада. Не знам, на основу чега С. ОсМ штбегсег, КМебрћокге Рћосаз 1923 (2го изд.), стр. 294, меће смрт Врингину чак у 971 г.

8 Дриновг М. С. КОжнме: Славлне и Визанми вђљ Х вђкћ, Сочиненил на М. С. Дринова подђ редакц. на В. Златарски, 1 (Софија 1908) 458 прим. 103.