Glasnik Skopskog naučnog društva

7150 Гласник Скопског Научно Друштва 72

својој основној тези. Бартуловић је тако магистрално сачувао своју практичну философију сваке спекулације, да се са њим може врло тешко поређивати који други прагматиста.

а својим критеријумом оперативности мудрост или практика је динамички упут или управљачица људских радњи која има да реагира на општу животну променљивост и непостојаност, питајући се да ли намеравано дело је могуће и да ли конвенира пре свега ономе што стоји у дубини људске природе, а то је инстинкт консервације себе и људског у себи, затим свему оном животном мудросном непосредном искуству које се налази формулисано у основним изрекама седам античких мудраца и народним пословицама. На хуманистичком принципу консервације себе и људског у себи, заснива Бартуловић даље низ практичних упута, директива, почев са правилом одржања своје мере, своје људске мере осредњости, па преко правила целисходности свију својих радњи и крајње резервисаности, све до правила познања самога себе и најзад до конкретних мудросних одредаба општих народних пословица. А сва ова мудрост, управљачица људских радњи, не мора се тражити код мудраца и народа, јер се налази дубоко у самој људској природи, исто као и мудрост пчелиних радњи у њеној природи. Довољно је само се удубити у самога себе и интуитивно ће се наћи сама та чисто практична мудросна животна правила. Уосталом кад се мудросни упути и приме споља, морају се проживети, у својој унутрашњости проверити, јер за Бартуловића виталност сачињава поред оперативности (ефикасности) основицу и критеријум све практике. А само интуитивно удубљивање у себе, проналажење ефикасних мудросних упута и њихово остваравање, збива се унутрашњом активношћу која својом суштином није ништа друго до вољино употребљавање разума као инструмента у смислу највеће корисности друштву и људском животу уопште, а ради одређивања саме себе у својој највишој моћи односно највеће слободе.

Тако изгледа практична философија једног до сада сасвим непознатог нашег далматинца из друге половине ХУШе века, философија која чистотом своје прагматичности ставља свога творца поред најзначајнијих претеча прагматистичког философског покрета, поред оних које Џемс је горе поменуо.

„Душан Недељковић.

ВЕЗЏМЕ.

М. Је О“ р. МедеЦкоу1е, танте де сопббегепсев а У туегвње де ЗКорђЦе, гесопзЕ дапз Ја ргеседепје ећаде Ја рћозорћје ртанаџе ди ПО" Регаг Вам ом1е, ашјеш" уоџсозјауе де ]Ја зесопде тоше ди ХМШе чесје аш езћ гезће јизаи а ргезеп! Тош-а-Гак асоппи. Сене рћџозорћје, ехрозбе Фап5 чп оризеше тише: Ртидепха Кетсате Г Ореталоп: Нитапте а Титн Месеззата (Мепела, 1796), ез| шЕегеззапје зиштоџшЕ раг за тећоде [оше ргаостаНеје. ЕПе а рош“" ђавзе Ја фабпсНоп [опдатепгаје зшуапје аџе [а Вагом16 епфте Јез зејепсез зресијануез ећ Ја засеззе. Г.ез зсјепсез зоп! сагасјетзбез раг Јешгта дбтопзаНопз адш ргоседепЕ #ошошг5 Фип сетат епзетђје де рипатрез, Еапаа дие Фапз Ја рганаџе оџ Ја засеззе, аш земје рагаж шбгеззег Ватшомтсе, Ја уегтађје ргецме ез! Ге сасне. Папз Ја рганаце чпе сћове езћ ргоцубе диапа еЏе езј орегануе, ећ сасе. ЕП гезје ађзојштеп! ћаеје а сене ФфзНпсНоп. Пе ргастааНсте де за рћозорће езе 4'ипе рикеје геЏе аи'! зетан а се де Ја сотрагег ауес јез аштез Аосјипез ргаостаНаћез, аш зопЕ #оџјошкв рјиз опш тојтз зресиануев. — Амес зоп стиете Фе састе, Ја засеззе п'езе аште сћозе дие Ја ФтесНоп ФЧупаплдџе дез орегаНопз ћитајтез5, дш до гбасле зиг Ја тобђуте ећ Ипсопзбапсе оепебгајез де Ја ме; еЏе зе детапде [ошЕ 4'ађога =1 |асНоп аџ'оп ве ргорозе де [апе ез роззбје еб з1 еђе сопмеп! 4' пе рат а се адш ез! аџ [опа де Ја пате ћшташе, а Ип-