Glasnik Skopskog naučnog društva

11 Практична философија Пешра Баршуловића 149

да потражи сва најцелисходнија средства којима ће се остварити она оријентација.коју је воља сама у себи схватила. Разум према вољи има се за Бартуловића као инструмент према ономе што се тим инструментом служи. Он је за вољу у практици и животу средство којим се траже и утврђују друга средства.

во се доста јасно види из следећег текста: „Па ојопја огата ај тееЏено, сће сетећу КИН | тег рег сопзестшио. 1' тееено рој, сће деуе ођефте аЏа мојопта, 51 ропе 4' туевНсат; ашпа ачапдо ћа гигоуаћо | тедезт, е581 езапипа, е сопфопја | шпо сој аЊео, Ка ачаћ отифса еззег 1 теоПоге, аиеПо, сће ћа емајо: ајога, соте (аје, ! депшпда аПа мојопфа, сће пе! аббгассламо Ја зјезза 51 томе“.

Али ако је разум инструменат, средство над средствима, не употребљава се он за Бартуловића подједнако у мудросној практици и спекулативним наукама. Подсетимо се каква је разлика ових двеју сасвим оделитих употреба.“

(Спекулативне науке, по Бартуловићу, траже истину и доказују извесним принципима, док мудросна практика тражи да одреди зависи ли каква делатност која се намерава учинити од нас или од којих других лица или ствари, и колико зависи, а доказује ефикасношћу и успехом. Те кад мудросна практика ово последње тражи разумом као инструментом, а преко свих оних чисто практичних и искуствених ступњева, почев од самосвести одржања човечанског па преко изрека античких мудраца и пословица све до сугестија појединих техничких практика, онда инструменталност разума је сасвим друкчија, у својој улози и употреби, него што је она то у спекулативним наукама.

Али поред тога што је инструменталност разума јасно и разговетно одређена ступњевима саме Бартуловићеве динамичке практике, дефинисана је она релативно доста дистинктно још самим смислом употребљавања разума у мудрости. Разум се, по Бартуловићу, има утотребити у мудросној практици као средство за одређивање како и колико зависи намеравани поступак или дело од нас или од чега другог, а тиме се одређује моћ или слобода акције коју наша воља треба предузети, „И! ројег деЏа зџа орегадопе о Фрепдете да Гли, о де! ај“.“

Тако унутрашња активност у којој треба, пре свога остварења, да се сваки мудросни упут огледа, јесте, за Бартуловића, вољино употребљавање разума у смислу оног што је корисно друштву или људском животу уопште а са тим непосредним задатком да се одреди моћ или слобода хотења у овом или оном намераваном поступку.

15 — Ако сад једним погледом обухватимо целину до сада разложене Бартуловићеве практичне философије, оно што нарочито привлачи нашу пажњу јесте чистота њене практичности, јесте њена прагматичност. Дистинкција спекулативних наука које доказују принципима и мудрости која доказује оперативношћу, ефикасношћу, успешношћу заснивајући се на виталности, проживљености, —- дистинкција која стоји у основи Бартуловићеве практичне философије, фундаментална је и ставља овог непознатог нашег далматинског писца у ред оних ретких и увек великих претеча прагматизма. Јер, погрешно је мислити да је прагматистички покрет нешто ново. (Сам вођ овог покрета, Ж Шат Јатез, дао је своме програмском делу наслов Ргастанзт а пет пате јог зоте о!а тоауз ој Фаттр и у њему исписао значајне ове редове: „Тћете 15 абзојшћеју побиле пе ап #ће ртастанс тефћод. Бостаћев маз ап адерћ а# Њ. АмпзроЏе цизед тећофса у. Госке, Вегкејеу, апа Ните таде тотепћочв сопетфиНопз [0 Блшћ Ђу #5 теапз“.“ (Сама дистинкција, коју је Бартуловић ставио у основу својој практичној философији, ставља га, дакле, поред таквих великана људске мисли као што су Сократес, Аристотелес, Лок, Беркле и Јум.

Затим још је значајније што кад бисмо Бартуловића назвали прагматистом, био би он један од оних најређих прагматиста који су остали консеквентни

' ла.

3 СЕ Мо 4.

3 ла.

4 ор. си., ед. Гопотапз, Гопдоп, 1919. р. 50.